Београд – Огорчени грађани у дугачким редовима пред шалтерима пореских управа ових дана су слика Србије. Чак 135.000 становника Београда мораће да за порез на имовину издвоји дупло више новца него што је то био случај за 2014. годину!

Ако се томе дода да су пензионерима и запосленима у јавном сектору одраније смањене плате, а да ће од августа уследити поскупљење струје, бес и очај грађана су сасвим разумљиви.

Медицинска сестра из Београда Мирослава Миљковић, која је заједно са братом наследила породичну кућу на Дедињу у којој живе са породицама, добила је прошле године на име пореза да плати 37.500 динара, што су као савесни грађани и измирили. Следи, међутим, шок! Она и брат, који су у међувремену поделили кућу, па је свако од њих уписан као власник 60 квадрата стамбеног простора, добили су порез за ову годину у износу од 118.147 динара. Укупно – више од 236.000 динара.

Реч је о породичној кући из 1936. године, о староседеоцима Дедиња, који своје породице прехрањују просечним, другим речима, мизерним српским платама.

„Па да ли су они нормални? Да за кућу од пре Другог светског рата, где су прозори, паркети, врата из године градње, опорезују толиком бројком. Питам се колики ће онда порез да плате власници новосаграђених вила и да ли ће им уопште платити? И да имам још три живота, не бих могла да им измирим порез“, жали се Мирослава.

У пореским управама објашњавају да је разлика настала због нових и проширених зона, повећања цене квадратног метра станова из прошлогодишњег промета, што се користи за пореску основицу, али и због промена у статусу власника, када је стари власник преминуо а наследници не станују у кући због чега им је аутоматски порез дупло већи.

Стручњаци, ипак, као кључни разлог због којег су неки грађани добили неупоредиво већи порез у односу на ранији период наводе укидање пореских олакшица. Изменама и допунама Закона о порезу на имовину, који је усвојен 2013. а почео да се примењује 1. јануара 2014, квалитет непокретности је избачен као пореска олакшица.

„Другим речима, није битно да ли имате кућу од мермера или уџерицу из времена Фрање Јосипа која нема ни купатило. Ако имају исту квадратуру и налазе се у истој зони, порез за те два објекта ће се разликовати само по основу старости, односно амортизације“, објашњава за „Вести“ Милица Марјановић, руководилац Секретаријата пореске администрације у Панчеву.

Аутори важећег закона, а тимом је руководила бивша државна секретарка Министарства финансија Милица Бисић, првобитно нису ни старост објекта желели да уврсте као део пореских олакшица. Ипак, посланици у Скупштини су успели амандманима да убаце ову одредбу, али тако што је препуштено локалним самоуправама да одлучују да ли ће амортизацију узимати у обзир приликом разрезивања пореза грађанима својих општина.

„Закон није добар, то је моје приватно мишљење, али сам га као стручно лице применила у целости. Кључна ствар је што не пропознаје квалитет објекта. То је суштина проблема и Дедиња и целе Србије. Треба променити закон тако да пореска обавеза буде усклађена са пореском снагом обвезника, а не да људи за трошне куће у екстра зони плаћају исто као и они који имају виле са базенима“, коментарише Милица Марјановић, која у јавној расправи указивала на све лоше последице накарадне пореске политике.

Обични грађани, који се не сналазе у мору пореских прописа, виде да су на добитку само они који имају нове и луксузне куће. Њихов раскош није интересантан властима с обзиром на то да локалне самоуправе значајне суме новца приходују и од сиротиње раје, која спада у најсавесније пореске обвезнике. Због тога је све више оних који верују да је закон такав да би осиромашена средња класа почела да распродаје очевину из централних зона, што ће новобогаташима бити одлична прилика да јефтино дођу до атрактивних локација.

Две суседне њиве – различите дажбине

Лоша пореска политика се огледа и у законском решењу да се не плаћа порез на плацеве до 10 ари, али уколико је за један квадрат већи, власник је дужан да плати порез на целокупну површину, а не на ону разлику од једног квадрата, како је раније био случај.

Порезници такође не праве разлику да ли је земљиште служи за садњу усева или је на њему изграђен неки објеката, ако је генералним урбанистичким планом конкретна локација заведена као грађевинско земљиште. Тако се у пракси дешава да за две суседне њиве власници плаћају различите порезе, јер је једна допала у зону која се третира као грађевинско земљиште, што аутоматски значи вишеструко већи порез.

Демократе се жалиле Уставном суду

Демократска странка предала је иницијативу за оцену уставности појединих одредаба Закона о порезу на имовину, а њени функционери објашњавају „да грађани не смеју плаћати цену неспособности оних који воде Београд и Србију“. Познаваоци пореске политике кажу да је укидање пореских олакшица почело у време власти ове странке, још од 2009. године. Прво је укинуто 10 одсто умањења пореза по члану домаћинства, па онда проценат умањења по основу старости објекта и као врхунац уследило је укидање пореског кредита по основу квалитета непокретности.

Ј. Арсеновић / Вести

www.vaseljenska.com/ekonomija/harac-po-ledjima-sirotinje/

Прочитај без интернета:
1 глас