ХРВАТИ НАЈАВЉУЈУ: Србија се спрема да призна Косово, ево како ће то Вучић извести …Не, али заправо да… Ево што ће учинити да Брисел буде задовољан, а да српска јавност не буде бесна, пише за загребачки Глобус Дарко Худелист; и даље додаје:

aleksandar-vucic-mogerini-mustafa-dacic-taci

Један мој колега из Београда недавно ми је рекао да је председник Србије Александар Вучић сад у вези с Косовом тачно у ономе међупростору који је аустријски писац Херман Броч у свом роману “Вергилијева смрт” означио чувеном синтагмом “Не још па ипак већ.”

Што у овој ситуацији, када је ријеч о Вучићу и његову односу према Косову, значи синтагма “Не још па ипак већ”?

„Вучићева власт не намерава формално признати Косово, али неће спречавати његово примање у УН. ЕУ ће тиме бити задовољна, а српска јавност неће моћи оптуживати Вучића да се одрекао ‘јужне покрајине’”

У свом ауторском тексту у Блицу Александар Вучић позвао је политичке субјекте и субјекте јавности у Републици Србији на тзв. унутрашњи дијалог о Косову, написавши, међу осталим, да је “време да као народ престанемо као ној забијати главу у песак и да будемо реални”, да “проналажење решења захтијева главу врућу од размишљања”, да је “Србији потребан одговоран и озбиљан приступ, храбар и реалан, али с погледом у будућност”…

Различити политички кругови, политичке странке, политичари и остали субјекти јавности у Србији су те Вучићеве ријечи различито интерпретирали, али међу свим тим интерпретацијама није тешко пронаћи најмањи заједнички називник.

Стварна намера

Мој колега из Београда рекао ми је да у позадини те Вучићеве иницијативе стоји “његова намера да направи историјски искорак у вези с признавањем косовске реалности”. Томе је, међутим, додао: “Вучићев је језик тзв. немушти језик, ‘говор из трбуха’. То је кад се не отварају уста, али се говор чује.”

С друге стране, саветник косовскога председника Хашима Тачија Азем Власи казао ми је да “Вучић напокон жели српску јавност суочити с новом реалношћу у вези с Косовом која је створена још 1999. године”. “А то значи”, напоменуо је Власи, “да Србија не може полагати право на Косово као део Србије, односно у њезину саставу.”

Кључ расплета

“Повијесни искорак”, “признавање косовске реалности”, “суочавање с новом реалношћу у вези с Косовом”… – то су прилично снажни изрази који упућују на закључак да је оно што се још до јуче чинило фантастиком, а то је да Србија призна Косово као независну и суверену државу, тако рећи ту пред нама, анте портас. Но је ли доиста тако?

Један мој колега из Београда, који је, по дефаулту, на изворима свих информација, укључујући и оне из Брисела, скицирао ми је, у неколико реченица, што доиста, по његову мишљењу, лежи у позадини најновије Вучићеве иницијативе, и какав је стварни план Србије према Косову.

“Мислим да је кључ расплета, о којем размишља Вучић, да Србија потпуно одустане од опструкције чланства Косова у свим међународним организацијама, укључујући и УН, али да га једино неће она сама признати. Односно, прилично сам сигуран да је тачно то Вучић обећао Бриселу. И то је оно што, по мом мишљењу, он жели, а прилично сам сигуран и да је одлуку већ донио.”

Кад сам тог свог, одлично информираног колегу замолио да ми мало детаљније објасни контуре стварног Вучићева плана према Косову, рекао ми је:

“Најједноставније речено: Брисел тражи од Србије да не зауставља Косово ни на који начин у интеграцијама с међународним организацијама, једино не траже да Србија директно призна независност Косова.

Заправо, мислим да ће на крају пута то бити услов за улазак Србије у ЕУ (који је врло далеко), а не директно признање Косова. Кад у ЕУ кажу да траже ‘потпуну нормализацију’ међусобних односа, онда, по мом уверењу, мисле управо на то што сам вам рекао – иако то нитко јавно неће рећи у овом тренутку!

Мислим да ће та потпуна нормализација подразумијевати и то да Србија не спречава чланство Косова у УН. То је та фамозна ‘столица у УН’, о којој се сада пуно говори. Не мора Србија признати Косово, него га само не треба спречавати, не треба лобирати против чланства Косова у УН-у, у УНЕСЦО-у итд.”

Немачки модел

Мој ми је знанац уједно наговијестио да ће прича о признавању Косова на крају, врло веројатно, завршити нечим што би се, евентуално, могло успоредити с тзв. моделом две Немачке. Односно, да ће на крају свега ЕУ управо то тражити. Што је то “модел две Немачке”?

“Западна Немачка”, објаснио ми је мој саговорник, “никад није признала Источну, али се сугласила за њезино чланство у свим међународним организацијама. Дакле, не признајемо формално независност и границе, а за све остало смо сугласни.

Ако Србија омогући чланство Косову у свим међународним организацијама и на тај начин среди односе с Косовом, не верујем да ће се питање формалности икада појавити као услов за улазак Србије у ЕУ. Биће небитно.”

Александар Вучић, чини се, ову “причу” или “игру” с Косовом доживљава као својеврсну шах-партију, само на политички (односно, у овоме случају, међународнополитички) начин.

Вучић заправо иде на стратегију “вин-вин”. Покушаћу је образложити у неколико реченица.

Као што ми је то неколико мојих београдских саговорника једнодушно изјавило, Вучић нема намеру формално признати Косово, па чак о томе, врло вероватно, и не размишља. Он је, међутим, у свом ауторском тексту у Блицу намерно пустио недефинирану мисао о разговору о будућности Косова да утврди како ће на то реагирати јавно мишљење у Србији.

Брзи улазак у ЕУ

Сматрао је да ће свакако бити у “вин-вин” ситуацији.

Ако јавност у Србији буде за неку врсту признања Косова, онда ће се Вучићу, т. Србији, потпуно отворити европски пут, т. можда чак размерно брз улазак у ЕУ, укључујући и потпору Запада, т. САД-а и Немачке као два кључна играча на Западу.

У том би случају Вучић добио и максималне уступке за Србе на Косову, можда чак и још једну тзв. Републику Српску, у виду Заједнице српских општина (ЗСО) на Косову.

То је једна крајност. А друга је крајност потпуно одбијање признања реалности Косова, што је отприлике слично позицији коју заговара Српска православна црква (иако је у последњих неколико дана патријарх Иринеј донекле ретерирао и омекшао језик).

Најбитније је, међутим, оно што се налази између тих двију крајности – а то је, по ријечима једнога мог саговорника, “цијели спектар могућности”. Будући да је српска јавност након објављивања Вучићева текста у Блицу врло оштро реагирала на саму могућност било каквог признања Косова као независне и суверене државе (најжешће је реагирала управо Српска православна црква), Вучић и његов круг одлучили су ићи, т. наступати, с приједлогом некакве “међуваријанте” и покушати трговати. То јест, дати што мање, а добити што више.

И то је онај најдубљи и једини прави смисао “унутрашњег дијалога” о којем је ријеч: како осмислити најбољи и најучинковитији модус трговања с Косовом (али и с међународном заједницом) те, кад је о Косову и његову признању ријеч, дати што мање а добити што више?

Страх од притисака САД

Но што би то за Србију, заправо, значило “добити што више”? Један мој београдски саговорник о томе ми је рекао:

“То би, међу осталим, значило неутрализирати притиске из САД-а, јер се Вучић ужасно боји тих притисака. Он зна да без америчке подршке Србија неће моћи ући у ЕУ. И свестан је да му ту подршка Немачке није довољна.”

Исти ми је саговорник још истакнуо:

“Вучић има у глави да се Косово налази у једноме, да тако кажем, безизлазном положају, из низа разлога. Прво, више је држава признало Палестину као независну државу, него Косово. Друго, на глобалној разини осим САД-а три највеће силе – Русија, Кина и Индија – нису признале Косово и оштро се противе његовој самосталности.

Дапаче, Кина и Русија у Већу безбедности блокирају сваки покушај да Косово направи корак даље. И што је најгоре за будућност Косова – четири државе ЕУ нису признале његову самосталност: Шпанија, Грчка, Румунија и Словачка. И ниједна од тих држава не показује никакву намеру да Косово у будућности призна, чак и у хипотетичкој ситуацији да Косово призна Србија.

Поготову Шпанија и Словачка, које Косово неће признати из принципа, јер се боје сепаратистичких тенденција у властитим државама. То је Вучићу важно јер показује да ће Косово дугорочно бити, на неки начин, ‘пропала’ држава. И да ће се тешко афирмирати као равноправан међународни фактор.”

Вучић, дакле, у заданим габаритима тражи “простор за игру”, свестан притом чињенице да проблем о којем је ријеч неће бити ријешен можда и неколико идућих десетљећа.

“Ово покретање тзв. унутрашњег дијалога”, упозорава ме један политички стручњак из Београда, “има сврху да Србија избјегне било какве негативне реперкусије због Косова, да осигура наставак њезина европског пута, да избјегне даље притиске САД-а, а да у исто време не изгуби потпору држава које су је подржавале у њезину стајалишту према Косову, понајприје Русије, и што је најважније – да не разочара националистички део српског националног корпуса, који сањари да Косово није до краја изгубљено, све док га службени Београд не призна.”

Да видимо сада што све спада у “политичку игру”, у заданом међупростору између двију могућих крајности, у којој Србија – у свом ставу према Косову – тежи да даде што мање, а да добије што више.

Дачићев приједлог

Типичан је пример потез министра спољних послова Србије Ивице Дачића, који је прије неколико дана, такође у ауторском тексту у Блицу, иступио с приједогом о својеврсној подели Косова, што је увелике подсетило на добро познату иницијативу Добрице Ћосића још из 1968. Написао је да “Срби никада неће пристати да буду део Косова или Албаније, нити ће северна Митровица или Лепосавић икада признати власт Приштине”. И више је него јасно да Дачић то није “испалио” без претходног договора с Вучићем, јер министри нигде, па ни у Србији, не износе особна стајалишта.

С друге пак стране Азем Власи, актуални саветник косовског председника Тачија, у свом недавном интервуу за београдски дневни лист Данас није искључио могућност – али тек након што Србија формално призна Косово, у постојећим границама – потписивања “билатералног споразума о извесној корекцији граница или размени територија”, по којему би, како је конкретизирао, општина Лепосавић с околним српским селима припала Србији, а Прешево и део општине Бујановац с албанским насељима Косову.

Јасно је да и Дачић (са српске, Вучићеве стране) и Власи (с албанске, Тачијеве стране), иступају овде с максималистичких позиција, што је у неку руку и очекивано, јер се у преговорима увек почиње с таквим, максималистичким захтевима – а у стварности, т. у пракси, већ како буде.

Међутим, можемо бити готово сигурни да међународна заједница неће допустити такву корекцију граница, јер би то отворило Пандорину кутију.

Подела нереална

Осим тога, један мој београдски колега, новински аналитичар, упозорава: “Мислим да солуција поделе Косова више није реална и да је Албанци никад неће прихватити, не зато што мисле да то није фер, него због тога што мислим да су стопосто сигурни да ће на крају приче добити све, а да ништа неће морати дати. Досад је увек било тако.”

А да је то доиста тако, потврдео ми је и Азем Власи, који ми је на питање како гледа на понуду Ивице Дачића (уступање Србији северног Косова као реванш за формално признање Косова од стране Србије) одговорио: “Дачић се појавио и остао на политичкој сцени као Милошевићев ученик…

Ако је Дачић поклоник идеје о разграничењима (треба имати у виду да је појам “разграничење” у савременој политичкој терминологији, посебице на нашим просторима, еуфемизам за размену територија – оп. а.), онда то треба предложити за Санџак, Прешевску долину и север Бачке. Дачићева идеја о комадању Косова због пет посто Срба заправо компромитира Вучићеву идеју о финалном решењу спора с Косовом.”

Власи ми је томе још додао да Косово у предстојећим преговорима са Србијом неће пристајати ни на какве “међуваријанте”, то јест, како је истакнуо: “Или ће Србија признати Косово као независну и суверену државу с постојећим границама и територијем, или неће. Ми нећемо прихватити ништа што крњи садашњи статус Косова као независне и суверене државе.”

Један мој саговорник из Београда, добро упућен у збивања у државном врху, сматра да Дачићев и Власијев приједлог нису исте тежине ни квалитете. Дачићева идеја је, рекао ми је, “застарела и не вриједи”, док је Власијева “потентнија”.

Три опције

Сада су све очи упрте у идући потез (или потезе) председника Србије Александра Вучића, када је ријеч о односу Србије према Косову. Борислав Стефановић, председник Левице Србије, иначе бивши високи дужносник Демократске странке који је у Влади Мирка Цветковића био шеф преговарачког тима за разговоре с Косовом, рекао ми је да Вучић, теоретски, може бирати између три главне опције.

Прва је тзв. обвезујући, билатерални, свеобухватни споразум с Косовом, који би детаљно уредео сва отворена питања – али, наравно, без формалног признања Косова.

Друга је инсистирање на замрзнутом конфликту и, самим тиме, окретање Москви (чиме Вучић, како тврди Стефановић, повремено плаши своје западне саговорнике).

А трећа је неки нови међународни формат, или нека међународна конференција која би довела до неких нових граница на Балкану, самим тиме и до стварања тзв. Велике Албаније.

Може се претпоставити да ће се Вучић одлучити за прву варијанту – т. за обвезујући, билатерални, свеобухватни споразум с Косовом (али без формалног признања Косова).

То је, уосталом, већ најавила председница Владе Србије Ана Брнабић, рекавши да ће дијалог Београда и Приштине бити, у врло догледно време, подигнут на председничку разину (т. да ће га водити Александар Вучић и Хашим Тачи). Додуше, премијерка Брнабић се притом мало и оградила, напоменувши да ће то “по свему судећи” бити тако.

Ту њезину ограду мој ми је саговорник овако прокоментирао: “Вучић ће водити ствар ако процијени да има шанси за успех, какав-такав. Ако не, ту је сирота Брнабићка…”

Билатерални споразум

Наравно, овде се, логично, поставља питање што та категорија – “обвезујући, билатерални, свеобухватни споразум Србије с Косовом” – уопште значи, и како би то требало изгледати у пракси.

Један од мојих саговорника из Београда, одредаполитичких инсајдера, овако је то дефинисао: “То ће бити такав споразум с Приштином у којем ће се признање Косова извести без формалног признања. Столица у УН-у била би врхунац тога споразума… ‘Признати Косово’ – то значи да Косово буде легитимни део међународног поретка, признато од свих осим де јуре од Србије.

Само не би били размијењени амбасадори, али неке дипломатске канцеларије (чији замеци постоје и данас) би свакако широко радиле. Можда би нека амбасада, рецимо Швајцарске, привремено преузела дипломатске послове на себе…”

На моје питање како би то Косово добило “столицу у УН” а да га притом Србија формално не призна, мој ми је саговорник одговорио:

“Да би Косово било примљено у УН, оно не мора бити признато од Србије. Процедура је оваква: Веће безбедности препоручује земљу, а Опша скупштина УН изгласава одлуку двотрећинском већином. То је сада око 130 земаља.

Али, рачунају се само оне које су у дворани за гласање, и које гласају, суздржане не чине кворум, тако да је двотрећинска већина практички увек мање од тих 130 земаља. У Већу безбедности вето могу ставити Русија и Кина.

Али, ако Србија одлучи да се не противи, то јест, да се прави луда, онда зашто би ове две земље правиле проблем? Па ако би га и правиле, онда то не би радиле за рачун Србије, Србија је ту аболирана.”

Другим ријечима – напомиње мој колега – столица у УН је “сада веројатно максимум који Србија може дати, тако што неће ометати процес”.

Лидер Левице Србије Борко Стефановић такво решење или такву варијанту описао је овим ријечима:

“Очекује се да Београд учини све да се Косово што више осећа као независна држава.”

Нагласак је у овој његовој реченици, очигледно, на ријечи “осећа”.

Контрола цркве и деснице

Стефановић уједно истиче да је Александар Вучић одлучио још једном потврдити “да је добар партнер Запада”, иако му то није било нимало једноставно учинити. “Знам да он у томе”, каже Стефановић, “никада не бира средства, па неће ни сада.”

Како ће Српска православна црква и радикална српска десница (патриоти) гледати на будуће Вучићеве потезе, везане за (претпостављени) обвезујући билатерални споразум Републике Србије с Косовом? Сви моји саговорници држе да поред оваквога СПЦ-а и овакве деснице Вучић може мирно спавати.

Прије свега, будући да у том свеобухватном, обвезујућем споразуму ионако неће бити формалног признања Косова, Вучић ће, по Стефановићевим ријечима, “то представити као велику побједу, као, ето, успели смо одбранити Косово!” Значи, то ће му, можда, прије бити плус него минус у очима Цркве и деснице.

А осим тога, по виђењу мојих саговорника, Вучић и Цркву и десницу већ одавно има у малом прсту. “Он готово све њих контролише”, напомиње Стефановић, “само се сетите како је празно и јадно деловало кад су ти исти протестирали против Бриселског споразума (из 2013. – оп. а.), или хапшења Караџића. Ништа. Они су му у џепу и све ће прогутати…”

Двосмислена стратегија

Један мој саговорник из Београда овако каже о “фактору Црква & десница”, када је ријеч о Вучићу и његовој политици према Косову: “Мислим да му они нису озбиљне препреке. Десница је смијешна и држи је под контролом, понајприје Шешеља. А Двери су слабе. А Цркву је давно пацифицирао.”

Азем Власи ми је пак овако рекао – из приштинскога ракурса: “Вучић неће имати подршку СПЦ-а, али ће он нешто покушати да би је примирио. А за радикалну десницу и, посебно за опозицију, није га много брига.”

Што све ово може значити у будућности, и то у мало дугорочнијој будућности – примерице за 10, 20 или 50 година? Један од мојих (хрватских) саговорника, добар познаватељ дипломатских односа са Србијом, упозорава да ништа није унапријед искључено те да је и то један од разлога зашто ће се Вучић, односно Србија, у овој причи о признању Косова понашати двосмислено.

“Српска је стратегија да не призна Косово као самосталну државу, они ће у дипломатском говору о Косову говорити само као о ентитету или недефинираном/проблематичном подручју које може ући у неке асоцијације, па, у најрадикалнијој варијанти, и у УН. Али у будућности ништа није искључено: ако САД изиђе из игре, ако постане незаинтересиран за стање на Косову – у том случају је свашта отворено.

Може се инсценирати да су Срби угрожени, може се догодити неки тероризам – и Војска Србије може интервенирати. Српска војска је неколико пута јача од косовске и албанске. Знаковита је Дачићева изјава да је Србија погријешила што је признала Македонију.

Хтио је рећи да се Србија не треба играти с признањем и непризнањем појединих држава, да и то може бити значајно оруђе… Видите, у неким сасвим другим околностима, у некој сасвим другој констелацији, Србија се и након свега овога што ће се у вези с Косовом најверојатније догодити може ‘направити луда’ и рећи: ‘Па ми никад нисмо признали Косово, ми смо причали само о неким техничким аспектима!’…””

(Јутарњи)

webtribune.rs/hrvati-najavljuju-srbija-se-sprema-da-prizna-kosovo-evo-kako-ce-to-vucic-izvesti/

 

3 гласa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ