Загреб – Сумануте хрватске санкције начинле су армагедон од аутопута Београд-Загреб. Лудилу су оне стране Саве не назире се крај…

„Ово је заиста лудило! Ма какво лудило, идотизам, фашизам, шовинизам, како год хоћете?! Затворити границе тек тако јер се неком прохтело да се игра „рата“, еееј… „, не огорчен, не више ни бесан, колико доведен до краја живаца, каже Мирослав Величковић, аутопревозник, заробљен у суманутој политичкој игри пуних 30 сати.

„Мер’аба! Вен… „, у причу се убацује Турчин, го до појаса, знојав, љут и немушт да каже шта више на енглеском. Довољно је то!

„Не знамо, то само Хрвати знају, а шта је у њиховим главама, то вероватно ни психијатри не знају…“, одговарамо, мада једино разуме наше слегање раменима и љутито удара шаком о врата камиона.

Једини пут којим се може у „лијепу њихову“ јесте преко Товарника, граничног прелаза код Шида, премалог да у своје две траке пропусти и далеко лежерније дане од овог.

Чекамо сатима на улаз у Хрватску. Полицајцима се никуд не жури, на колоне гледају с подсмехом, мирно испијају кафе у заветрини пакленог септембарског поднева!

„А где се па вама толико жури?! Кад сте их знали слати ‘вамо, сад сачекајте, па следећи пут памет у главу…“, каже набусит и непријатан хрватски полицајац, бесно ударајући печате у тако мрске пасоше!

Опатовац, село нешто пре Вуковара, на ледини недалеко од некадашњег граничног прелаза Бапско, на који од јуче притижу азиланти из Србије!

Из даљине гледамо како мученике кроз шпалир специјалаца спроводе из кампа у аутобусе који пристижу однекуд! Ларма из кампа, специјаци трче ка њему, не видимо шта се догађа…

„Сва би стока у прве аутобусе! Нек чекају, кад су оволико чекали, шта им фали још мало…“, двојица војника разговарају не слутећи да их разумемо.

Лепо лице најмлађе чланице ЕУ, нема шта – азиланте ко црвљиво месо, лешине које предуго стоје на сунцу, па несносно заударају, а медије што даље, као незгодне сведоке „гостољубља“ „лијепе њихове“!

Игра живаца у суманутој политичкој партији шаха Хрватске. Чека се потез Србије. Свакако неће бити ни налик хрватском – не живимо од мржње и да бисмо мрзели…

Ни корака даље…

Прихватни центар налик логору, дословно! Забрањен прилаз, фотографисање, задржавање… – Не пуштају, не покушавајте… – саветује Малком, момак из „Гринписа“, једне од десетине хуманитарнх организација које су се скућиле у шаторима око „логора“! Не пуштају ни њих… Војска и полиција на све стране. У најмању руку непријатан осећај, као карантин за оболеле од какве незнане болести, без разлике да ли су људи у њему или незнанци ван њега! – Куда си то замислио… – још један полицајац у „ниском старту“ према свему што скрнави мир „европске“ Хрватске. – Ни корака даље – заповеда, претећи са све руком на пендреку.

Михаило Меденица / Ало

www.vaseljenska.com/vesti-dana/hrvatski-vojnik-stoka-u-autobuse/

Прочитај без интернета:
0 гласовa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ