Пише: Јегор ХОЛМОГОРОВ

Алексис Ципрас је са беспрекорном прецизношћу изабрао слоган којим је остварио убедљиву победу на референдуму о захтевима кредитора из Европске уније.

Ципрас је предложио Грцима да кажу, „охи“ – „не“.

Управо ту реч је од премијера Грчке Метаксаса чуо амбасадор Италије 28. октобра 1940. године, када је предао ултиматум, захтевајући безусловну предају Грчке Мусолинију.

Метакасас је тада рекао: „охи“ – и не само да је грчка армија одбила инвазију Италијана, већ је бојева дејства пренела у, од Мусолинија окупирану, Албанију. Само је напад немачког Вермахта приморао Грке да се после жестоког отпора евакуишу на Крит, а затим на енглески Кипар.

Против немачких окупатора борили су се сви, укључујући и православне монахе који су се лаћали оружје.

Од тада је „Дан охи“- 28. октобра – национални празник у Грчкој и симбол независности и неспремности земље да се поклони пред Европском империјом, која данас превише подсећа на ону коју су направили Хитлер и Мусолини.

Позвати Грке да кажу „охи“ значило је предодредити одговор.

Међутим, пре гласања, пристрасне социолошке службе говориле су о подељености земље, а неке су чак и обећавале победу присталицама европских интеграција по сваку цену. Одмах након гласања, анкете су давале „охи“ само благу предност. И тек пребројавање гласова је показало колико је Ципрас био у праву када је одлучио да базира своју политику не на „јавном мњењу“, већ на директној народној вољи.

Чак 61% против диктата поверилаца, односно милион гласова више него за прихватање услова поверилаца – то је био избор Грка у корист „охи“ и против предаје земље контроли спољних кредитора.

Поражава географска расподела гласова за и против захтева ЕУ.

Најконзервативнији грчки регион већ три миленијума је Спарта, Лаконија. Некад су Спартанци користи тешке гвоздене шипке уместо новца, сада су желели да гласају за грчке либерале и продуже да користе евро. Али и овде, у безмало свим окрузима опција „охи“ је победила, иако за миниману разлику.

Изузетак је подручје округа Мани – полуострва на југу Лаконије, где је тек средином XIX века државна војска искоренила крваве ратове-освете, које су водили локални кланови. Као споменик тој епохи стоје високе куле, баш као на Кавказу, погодне за пуцање на непријатељске суседе и полицију. И те тврђаве романтичног варварства испоставиле су се као једини округ у Грчкој, где је подршка за европске интеграције победила са малом предношћу.

Где су најоштрије рекли „охи“ ултиматуму ЕУ?

На Криту, у окрузима Хани и Хераклион. Управо ту, где су концентрисани скупи хотели, где живе богати Грци, досељеници из најутицајнијих земаља ЕУ и Америке, где се парадира „хипи“ репутацијом Крита, коју је у 1960-им створио Боб Дилан – Европска унија је чула „охи“ најоштрије – 75% је подржало Ципраса.

Уврежено мишљење да је земља подељена на богате и сиромашне, где први теже ка ЕУ а други не воле да раде, показало се поједностављеним.

Ципраса нису подржали „џабалебароши“, већ они који схватају да нови услови еврокредитора једноставно гуше сваки економски живот и убијају сваку наду у економски раст. А показало се да су најлојалнији ЕУ они који живе сиромашно, конзервативно и не воле никакве промене.

Велико је искушење то упоредити са расположењем у Украјини, где ка Европи грабе сељаци из Галиције, а са оружјем у рукама одбијају је милионери и средња класа Донбаса, али бојим се да би аналогија била превише површна.

Ципрас се окренуо целој грчкој историјској традицији, националним коренима демократске културе. Постојбина демократије изненада је показала свету пример праве директне демократије, када народ заиста, а не проформа ради, питају о изузетно значајним политичким питањима.

Стриктно говорећи, никаквог „референдума“ у Грчкој није било. Била је „демопсефизма“. Свакоме, ко је упознат са историјом античке демократије, добро је познат овај појам. Псефизма је одлука народа – демоса, која има снагу закона. Псефизма, усвојена од стране народа у грчкој традицији имала је снагу закона и није могла бити нарушена ни под претњом смрћу.

У данашњем свету директна демократија не користи се нарочито успешно, иако модерна средства комуникације омогућавају њену најширу примену. „Демократски процес“ се види као простор за игру и споразуме елите, која као представник народа с времена на време добија његову подршку на изборима.

Међутим, то представљање народа елите схватају екстремно широко, као право – да у потпуности игноришу мишљење народа па чак и његове основне интересе. Директно учешће народа у одговору на кључна питања политичари сматрају излишним па чак и опасним, јер се на народ гледа као на наивну масу којом је лако манипулисати.

Једини политичар у послератној Европи, који је често прибегавао директној демократији био је – Шарл Де Гол, који је користио овај инстумент како би одржао своју личну моћ у односу на парламентарну страначку политику. Гласање Француза на референдумима омогућавало му је да буде некрунисани краљ.

Ципрас је у Грчкој успео и да побегне од неповерења у директну владавину народа и од манипулативног става према референдуму. Он је народу дао да одговори на питање од којег ће директно зависити судбина земље и стање грчких новчаника, а можда чак и о валути која ће бити у тим новчаницима.

Одговор, стога, никако није био предвидив, а Ципрас је гласању поверио и судбину своје владе. И чуо је јасан и дефинитиван одговор који сада ЕУ мора узети у обзир иако смањује простор договора на минимум.

Европа и свет сада знају, да огромна већина Грка третира политику ЕУ према њиховој земљи као пљачку и неправедно дужничко ропство. Само, и то је такође стара тема за грчку демократију, која је и основана ради решавања проблема „сисафхије“ – када су обични људи и њихова земља падали у тешко дужничко ропство.

У Атини је мудри Солон решио ово питање мање-више успешно, обрисао је дугове, забранио продају слободних људи у дужничко ропство, гарантујући при том имовину богатим људима и стварајући функционалну народу владу. Ово је означило почетак чувене атинске демократије.

У другим случајевима, социјална напетост око дужничког питања резултирала је жестоком борбом народне и олигархијске партије и ескалацијом. На пример, у Аргосу је – 370 година пре Христа – обичан народ наоружан моткама (скиталами) побио 1.200 богатих и одузео им имовину. Овај догађај ушао је у историји под именом „аргоски скитализам“.

Данас је Грчка поново показала нови стандард демократије у свету, демократије која је обавијна олигархијским наднационалним структурама и тоталним надзором америчког Великог Брата. У постојбини демократије управо је народ добио прилику да одреди своју политику. И прва ствар коју је рекао било је „охи“ креаторима транснационалне империје, који народ третирају само као грађевински крш.

 

fakti.org/globotpor/ellada/ciprasova-vojska-nisu-gotovani-i-sirotinja-najvise-ohi-bilo-na-bogatom-kritu

0 гласовa