У процесу који се води пред Вишим судом у Нишу а против шиптарских терориста због убиства петорице српских војника у рејону карауле Кошаре, крајем септембра 1998. године, ни данас није донесена коначна пресуда.

Иследник који је радио вештачење из обдукционих записника није поднео потпуни извештај те је због изостављања важних података тужилац тражио допуну, као и да се иследник позове да објасни неке чињенице.

„Ја мислим да је то просто пропуст у куцању, то је величина повреде која је изазвала смрт или тако нешто. Просто као нека почетничка грешка.Тужилац тражи да мора све радње да буду наведене јер то на крају добија и ЕУЛЕКС и сви остали. Хајде где је било све ово време, хајде да чекамо и ових месец дана“ каже Лозанка Радоичић из Ниша, мајка страдалог Владимира који је у то време имао 19 година.

Нови, и како се породице, судија и тужилац надају, и последњи претрес бар у Вишем суду, заказан је за 9. фебруар.

Процес се води за напад који је извела група терориста пристиглих из Албаније а у коме су убијени: Владимир Радоичић, Мирослав Јоцић, Миладин Гобељић, Милош Павловић и Илија Павловић.

Тада ће на захтев адвоката породице Радоичић, бити приказан и снимак напада у коме су убијени војници а који је преведен на српски.

„Како је поступак почео априла а оптужница подигнута још јула 2009. верујем да ће се фебруара и завршити и због саме те дужине трајања поступка по том предмету“ каже за КМ Новине Лозанка.

С обзиром да се овај пут очекивала пресуда убицама, претресу је присуствовао један новинар за разлику од ранијих када никога није било. Међутим, како Лозанка тврди, била је ту и камера РТС-а „али када су чули да се пресуда одлаже отишли су…“

Једини новинар који је присуствовао претресу извештава за Радио Београд. На њиховој интернет страни међу вестима нема ни помена о овом суђењу, до овог тренутка, иако је забележио изјаве адвоката и Лозанке. „На почетку је рекао да је камера испред Суда а на крају, када смо сишли, био је само он“ каже она за наш портал.

Од заинтересованих за ток и исход процеса присутни су били само представници Удружења породица киднапованих и убијених, председник Симо Спасић и његова заменица Снежана Здравковић.

„Било је и још пар оних који су дошли с неким од оштећених како нас зову у суду“ каже Лозанка и додаје да је „наравно била и госпођа из Фонда за хуманитарно право. Они су једини које интересује ток суђења…“

Током трајања готово једноличног процеса, тешко је имати нови утисак о свему. Једино емоције остају исте.

„Не знам шта да радим, а нисам баш у стању да о данашњем случају могу да говорим како треба. Да не буде горчине а да се на достојанствен начин саопшти вест која боли до кости. Тужилац је морао да ради допуну оптужнице готово после сваког претреса. Када се овако понашају по оптужници коју је подигао тужилац, значи држава, а шта би тек било да се поступак води по приватној кривичној пријави“ пита се Лозанка, мајка која је за Србију дала више од свог живота, живот свог сина. А од свих досадашњих режима и „представика народа“, попут многих других мајки и породица страдалих на ратиштима, никако да дочека ни декларативну осуду убица и терориста који су насртали и насрћу на ову државу.

Напротив, у јавности се врши притисак да се пронађу и казне убице шиптарских терориста а америчких држављана, браће Битићи.

Прочитај без интернета:
0 гласовa