Слободарска опорука Предрага Николића: о идејама и делу др Предрага Николића кога више нема међу нама и Републици Српској, која ће због људи као што је он бити вечна!

predragnikolic02

Републику Српску смо створили у најтежим временима, када су светом готово неограничено доминирали НАТО и Америка, који су свим силама радили против нас. Знали смо шта хоћемо и били смо посвећени томе. Тако смо, својом храброшћу и крвљу, постигли скоро чудо. Српски народ, остављен сам себи, у судару са читавим западним блоком – одбранио је своје право на државност западно од Дрине макар на простору историјски српске Босне и Херцеговине.

ОД ЈУНАШТВА ДО ДЕФЕТИЗМА

Данас нам неки поручују: морамо да се помиримо са губитком Косова и Метохије. морамо да пристанемо на јачање Босне и Херцеговине науштрб права и слободе Републике Српске. Ти што тако говоре лажу и уносе у наш народ дефетизам! Ако Запад није био у стању да Србе сломи у првој половини 90-тих година прошлог века, како то може сада на почетку 21. века, када је много слабији? Када се геополитичка и економска клацкалица померила ка нама наклоњенијим меридијанима?

Срби нису могли да буду до краја поражени силом и када је наш народ притисла највећа могућа сила. Страшно смо патили, али смо створили Републику Српску и задржали бар неко упориште на Косову и Метохији. А данас они који више силом ништа не могу да нам учине покушавају да нас сломе претњама и застрашивањем. Хоће да нас наведу да сами себи учинимо оно што они више нису у стању. Да будемо сопствени џелати!

Део српске лажне елите на то пристаје. Једни јер су плаћени да тако раде; продали су душу ђаволу и делују плански против свог народа. Други су постали штеточине јер је у њима надвладао дефетизам и песимизам; сломили су се морално и сада спонтано али неморално доприносе слому остатка нације.

СПАСОНОСНА НАЦИОНАЛНА ИСТРАЈНОСТ

Ако се поведемо за свима њима, то ће за наш народ бити фатално. То је за нас највећа опасност. Да се помиримо са умишљеном злом судбином. Нема сумње да нас јаки мрцваре; да нам судбина није наклоњена. Али недвосмислено је јасно и да нису у стању да нас поразе ако се сами са поразом не помиримо. Јасно је да ако се не предамо имамо шансу да опстанемо. А на својевољни пораз не смемо да пристанемо.

Кључ нашег опстанка је у нашим рукама. Пре четврт века, када је отпочео нови талас агресије на српски народ, моћни непријатељи су можда могли да нас сатру. Нисмо се дали. Данас само од наше воље зависи да ли ћемо починити национално самоубиство.

Шта се променило од онда до сада? Свет – нама у корист. Наша национална виталност и борбеност – нама на штету. Зато је темељ српског опстанка систематско залагање за подизање духа и националне енергије нашег народа. Ту је тајна нашег успеха или неуспеха ако подбацимо. А нећемо! Не смемо! Немамо право ни због предака ни због потомака!

Да тако буде довољно је да будемо обични људи, не хероји; да жртвујемо мало времена и рада, а не животе; да не пристанемо да клечимо, већ да се понашамо као нормални и национално одговорни људи! И онда нам ни страни душмани, ни петоколонаши, ни национални депресивци – ништа нећемо моћи!

СРБИН ЈУНАЧКОГ КОВА

Ово су све мисли др Предрага Николића. Члана уредништва портала Видовдан и председника Центра за стратешку сарадњу Републике Српске – кога нема више међу нама али ће увек бити са нама и у нашим мислима!

Предраг је после јуначке борбе са тешком болешћу преминуо јуче (22. јануара) увече у Бијељини у 50. години. Кратко је живео, али је много учино за своју нацију. Рођен је 1966. у Тузли, у породици просветних радника, у којој је васпитан у духу оданости Српству. Породица његове мајке се у нашу племениту Семберију, у доба када је Аустроугарска завладала БиХ, преселила из јуначке српске Бачке. А отац је рођен у „српској Спарти“. Као син истакнутог равногорца, палог у борби за опстанак нашег народа у доба усташког геноцида и ширења титоистичке идентитетске голготе – са мајком је напустио Црну Гору, где су он и његови били изложени комунистичком шиканирању. Тако се доселио се у БиХ, где се није знало ко је и од кога је.

Пеђа је и у доба владавине антисрпских идеја, и то тамо где су оне можда биле институционално најизраженије тј. у БиХ, одгојен у српском духу. А уз дух је имао и храброст, па се од младости непоколебљиво борио за националну ствар. У мрачном босанском вилајету већ у школи се суочио са репресијом система јер је инсистирао на истини о српском народу, а када је отпочело национално освешћење српског народа, иако још у раним двадесетим годинама, био је један од релативно малобројних оснивача изворне Српске демократске странке (свенародног покрета који треба разликовати од савремене истоимене партије).

РАЈСКА СРПСКА ДУША

Дао је Пеђа Николић велики допринос у организовању и припреми за националну одбрану српског народа у Тузли и њеној околини. Православни Срби који су ту били знатно малобројнији исламизираних Срба и Хрвата, без веће подршке из других наших крајева, нису могли те историјски српске крајеве да ставе под војно-политичку контролу, али су успели да избегну репризу 1941. године. Издржали су први удар и без великих иницијалних жртва дислоцирали су се на територије које смо били у стању да одржимо. Од тада је Николићева породица живела у Бијељини, граду његове мајке.

Пре тога, у најопаснијим тренуцима за Србе у Тузли, на челу српског кризног штаба региона о коме говоримо налазио се Предраг Николић. Потом је наставио активно да учествује у отаџбинском рату на првој линији фронта. А уз јунаштво њега је одликовало и чојство. Увек је био човек и у односу са ратним непријатељима. Волео је своје национално и верско наслеђе и за њега се борио али никога није мрзео.

Када је рат окончан, посветио се медицини, коју је почео да студира у Тузли а завршио у Београду. Радио је неко време у Бијељинској болници, а потом као специјалиста клиничке фармакологије у неколико фармацеутских компанија. Желео је, колико год је могао, да помогне угроженим људима. Међутим, од лечења физичких болести ипак му је увек било још важније лечење ужасно угрожене националне душе нашег народа.

Како је говорио – без сваког од нас се може, али без националне свести се не може. Српство је ипак на првом месту. А њему је др Предраг Николић до задњег часа доприносио активним развијањем српско-руских веза и посвећеним организовањем запажених (гео)политичких конференција, писањем текстова и учешћем у бројним емисијама, приређивањем зборника радова и наступањем на популарним трибинама. И сигурно је и тако, у миру који је за наш народ често опаснији од рата, много допринео очувању српског духа.

Он је, не треба то ни рећи, и сада под стравичним притисцима. Многи желе да га анулирају. Али ипак ће опстати. Док је људи као др Предраг Николић, који нису спремни да дигну руке од свог народа, биће и Српства. Предраг Николић није више међу нама, али као што смо рекли, јесте са нама и инспирисаће оне које су га знали, чули и читали да наставе да се боре за Српство!

На крају, за све оне који желе да се са њим опросте и одају му последњи поздрав – сахрана др Предрага Николића одржаће се 24. јануара у 13 часова на Новом градском гробљу у Бијељини.

Са великим поштовањем према драгом пријатељу и саборцу,

Уредништво сајта „Видовдан“

Извор Видовдан, 23. јануар 2016.

www.standard.rs/zeljko-cvijanovic-preporucuje/33727-in-memoriam-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%B4%D1%80%D0%B0%D0%B3-%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%9B-1966-2016

Прочитај без интернета:
3 гласa