КОНАЧНО СЕ УИГРАЛЕ – АСАДОВА АРМИЈА И АВИЈАЦИЈА РУСКИХ ВАЗДУШНО-КОСМИЧКИХ СНАГА

  • Наочиглед свих, рат у Сирији нагло је прошао неколико сукцесивних фаза. Јер, након што су добили подршку руске авијације и флоте владине трупе и народна војска претворили су се из прогоњених аутсајдера у доминирајући фактор конфликта. Њима још увек недостаје самопоуздања и савременог наоружања, али су стекли нови, офанзивни начин размишљања
  • Истина, било им је потребно више од два месеца да трупе у Дамаску ускладе своја оперативна узајамна дејства са руском групацијом, али сада се већ може тврдити да победа над џихадистима – није пропагандни клише, чак ни питање далеке будућности
  • Победа сиријске армије над џихадистима и непомирљивим – додатно ће их усмерити према Европској унији
  • Сиријске цивилне власти дозвољавају „умереним“ да излазе из обруча и организовано их превозе у области уз границу са Турском. Тако се већ формирају региони у којима живи једна доминантна верска и/или национална група. У току је својеврсно „добровољно етничко чишћење“, а верска припадност неког насељеног места постаје принципијелни моменат у борбе за то место    

Пише: Јевгениј КРУТИКОВ

ЧУДНО је наводити рат у Сирији као главни догађај протекле године – тај рат траје већ пет година.

Наравно, логичније је издвојити умешаност Русије у тај рат и преокрет који је после тога уследио. Али, преокрет се не своди само на ратне успехе Асадове армије.

Већ су почели процеси који омогућавају да се предвиди и даљи ток и исход рата. У том смислу за Европу има веома лоших вести.

Наочиглед свих, рат у Сирији нагло је прошао неколико сукцесивних фаза. Јер, након што су добили подршку руске авијације и флоте владине трупе и народна војска претворили су се из прогоњених аутсајдера у доминирајући фактор конфликта. Њима још увек недостаје самопоуздања и савременог наоружања, али су стекли нови, офанзивни начин размишљања.

Истина, било је потребно више од два месеца да трупе у Дамаску ускладе своја оперативна узајамна дејства са руском групацијом, али сада се већ може тврдити да победа над џихадистима – није пропагандни клише, чак ни питање далеке будућности.

Међутим, ако су офанзивне операције сиријских владиних снага у новој години очигледан тренд и ако се на основу објективних критеријума и фактора може лако прогнозирати њихов ток и приближан резултат, онда нови тренд у сиријској политици може да постане изненађење, при том, одлучујуће – не толико за исход рата као таквог, колико за будућност Сирије као државе.

Ради се о процесу „размене људи“, који се већ развио иако је сасвим недавно почео. Сиријска влада (углавном, у лику цивилних власти, а не војних) организује „часно повлачење“ за бојовнике различитих џихадистичких организација и банди, који су током преговара признати као „умерени“.

У огромној већини случајева то је локално становништво које има шта да изгуби. Таквим побуњеницима се дозвољава да се евакуишу заједно са породицама, чак и са личним наоружањем.

Страним плаћеницима и фанатицима нису дозвољени такви преговори, мада они и сами не желе да преговарају.

Стога читаве групе становништва напуштају регионе опкољене владиним трупама и организовано се пресељавају у северозападни део земље – ближе турској граници. Ако је то у почетку био једнострани процес (сиријска влада евакуисала је опкољене „умерене“ ништа не добијајући за узврат), онда је пред Нову годину постало познато да су неколико стотина шиита и других Асадових присталица организовано напустили регионе које су држали џихадисти на северозападу и бродом стигли у Бејрут.

Као одговор, владине снаге су преусмериле заробљене џихадисте у турску провинцију Хатај.

Постоје сви разлози да се верује да ће у најскорије време такве врсте размене територија и становништва постати основна форма унутарполитичког дијалога у Сирији. Иначе, већ се формирају региони у којима живи једна доминантна верска и/или национална група. Тако је и у местима где је још пре пет година постојала „испарцелисаност“ типична за та места, као и потпуно толерантни међусобни односи.

Одвија се својеврсно „добровољно етничко чишћење“, а верска припадност неког насељеног места постаје принципијелни моменат у борбе за то место.

Са друге стране, ако се тако и даље настави, снаге џихадиста које су раније биле разбацане на неколико фронтова, коначно ће се локализовати на граници са Турском и то не само на војном плану, него и као становништво.

Не ради се о формирању нове етничке или верске групе. Али, подела Сирије на неколико неједнаких (са било ког становишта) делова почиње да добија реалне обрисе.

Ако се претпостави да ће владиним трупама поћи за руком да током године потисну остатке непомирљиве опозиције у Турску, онда неће морати са њима да се води политички дијалог, мада би било тешко и замислити њихово учешће на послератним изборима.

Са Исламском државом је узалудно разговарати. Крајем децембра, јединице исламиста у источним предграђима Дамаска, које су биле опкољене и у суштини разбијене, саме су тражиле преговоре за евакуацију.

Представници „умерене опозиције“ представили су ту идеју као свршен чин и покушали да оптуже владу Башара Асада због тога што иде на компромис са Исламском државом (ко би, иначе, говорио). Резултат галаме коју су подигли било је то да су сви напустили фронт источно од Дамаска и „евакуисали“ се. Сви сем ИД, па се покољ наставио још недељу дана.

За сада се таквим кретањима поклања мало пажње, али након што војни успеси владиних трупа коначно постану рутина информативног миљеа, управо ови догађаји постаће прототип новог формата постконфликтног регулисања односа.

Сваки такав случај јединствен је, сваки захтева детаљну етнографску, верску, географску и војну анализу на лицу места. Таква решења нису увек стратешки исправна.

На пример, сиријска војска већ сада није нарочито задовољна евакуацијом неколико хиљада активних бојовника на северозапад земље. Цивилне власти говоре о приоритетима хуманитарних проблема, јер међу „евакуисанима“ много је рањених, али у пракси се одвија не само „размена становништва, него и јачање оних групација које се иначе осећају релативно комфорно и добијају опрему из Турске.

Под притиском међународне заједнице (шта год да се у датом случају подразумева под овим довитљивим термином) рат до истребљења прерашће у рат са мноштвом условности и закулисних споразума. Блиски Исток је тако уређен да само треба почети процес и он ће само гомилати мноштво детаља од који се више не може спасити.

Истина, са Исламском нико сада не жели да се договара, али у саставу ИД такође постоји локално становништво, на пример, и у Раки. Оно већ дуго времена помажу џихадистима да држе месну авио-базу сличну Квејрису код Алепа.

Раније или касније, доћи ће се и до њих, а локално становништво мораће да се одлучи – са ким је. Ако неко настави да истрајава у џихадизму, јер му је било симпатично да живи у време џихадиста, да иде на распродаје робова, да уништава археолошка налазишта и патролира улицама у саставу сунитске милиције, мораће да оде, мада више није јасно куд. Ипак, већи део становништва свакако ће остати.

Даље напредовање владине армије, као и пракса „евакуација“ изазваће у 2016. нове таласе миграција, али она ће у потпуности бити џихадистичка. Можда Западна Европа то недовољно разуме. А можда и разуме и настоји да не допусти сценарио који је за њу непријатан – победу владиних трупа које ће потиснути џихадисте, поред осталог и у Европу.

Још увек није коначно усаглашен списак „умерених“ на које би се могло оријентисати у политичким расподелама, а не само у назначеним циљевима.

Самим тим, Сирија се брзо и прилично неочекивано креће у правцу етничког и верског уређења односа. За сада се не ради о расколу ни о подели земље, већ о признању да унутар Сирије постоје квазиверске групе које претендују на политичку независност.

Условно речено – хајде да разоружамо Џебхат ан-Нусру, да јој дамо у локалној самоуправи два места и видећемо шта ће бити. А све иде управо ка томе, будући да после „евакуација“ присталице ан-Нусре са породицама и свим рођацима на овај или онај начин обезбеђују својима баш та два места.

Њих ће армија или избацивати у Турску, повећавајући хаос у Европи, или цивилне власти, ипак, покушавају да се са њима договоре давањем дела овлашћења.

Оно што је почињало као нека серија хуманитарних дејстава кроз настојање да се мало исправи линија фронта без сувишних губитака, може током нове године да се претвори у политички тренд такве снаге да ће сва правила блискоисточне кризе морати изнова да се смишљају.

Али, увек остаје шанса да нешто неће ићи како треба.

fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/ishod-rata-u-siriji-vec-se-nazire-a-donece-lose-vesti-evropi

3 гласa