И 25 година након пада комунизма бивши чланови комунистичких партија су на власти у Литванији, Чешкој, Словачкој, Бугарској, Хрватској, Србији, БиХ…

Од Балтика до Црнога и Јадранског мора, од Талина до Тиране још увек кружи баук комунизма. Многе бивше комунистичке земље имале су одређену врсту „суочавања“ с лустрацијом или декомунизацијом, али ни једна од њих није успела да се са овим „бауком“ избори до краја, пише Јутарњи.

Од Естоније, Литваније, Летоније, Пољске, Чешке, Словачке, Мађарске, Румуније, Бугарске и Албаније, преко земаља бившег СССР-а и Југославије до ДР Немачке која је сада део СР Немачке – види се да нема ниједне бивше социјалистичке државе у којој некадашњи припадници комунистичке номенклатуре нису заузели место у новој, понегде и врло истакнутој, „демократској“ политичкој елити.

И на левици и на десници

У свим тим земљама у неком тренутку је на некој од позиција – председника, премијера, министра или вође радикалних десних или (ређе) левих опција – био неко од некадашњих истакнутих комунистичких политичара.

То се догодило чак и у оним земљама које се сматрају перјаницама антикомунизма, попут Ливаније, Летоније, Естоније или Чешке које су Комунистичку партију прогласиле „злочиначком организацијом“.

Мило Ђукановић апсолутни победник – на власти д 1989. године

Да не би било забуне, и први демократски изабрани руски председник Борис Јељцин је ставио КПСС изван закона 1991., након неуспелог бољшевичког пуча, прогасивши је такође „злочиначком организацијом“.

Бивши чланови комунистичких партија из тог времена који су тренутно на позицијама председника или премијера у бившим комунистичким државама су: литванска председница и премијер Даља Грибаускајте и Алгирдас Буткевичиус, чешки председник Милош Земан, словачки премијер Роберт Фицо, бугарски премијер Бојко Борисов, српски председник Томислав Николић, председавајући Председништва БиХ Драган Човић, словеначки председник Борут Пахор, црногорски председник Филип Вујановић као и премијер Мило Ђукановић који је и најдуговечнији политичар јер је на власти од 1989., молдавски председник Николае Тимофти, руски председник Владимир Путин, белоруски шеф државе Александар Лукашенко и до пре неколико дана (10. јуна је предао дужност) литвански председник Андрис Берзинш. Албанском председнику Бујару Нишанију овај податак се не наводи у службеној биографији, али може да се претпостави јер је у комунизму био питомац најпрестижније албанске војне академије Скендербег.

Пуно закона узалуд

Иако је од пада Берлинског зида прошло више од четвртине века, одјеци тог историјског догађаја још увек узнемирују јавност бивших комунистичких земаља.

Са падом комунизна у тим државама одмах су на снагу ступили разни лустрацијски закони који су најављивали обрачун са комунистичком прошлости, нису дали резултата, па чак ни у Немачкој која је имала „најлакши“ задатак.

У Бугарској су већ 1992. донели неколико закона о декомунизацији, које је Уставни суд поништио, али је прошао закон којим је некадашњим „активистима КП-а и комунистичким идеолозима из образовних институција“ забрањен рад на руководећим позицијама на факултетима и вишим образовним установама.

Међутим, изгледа да се овај знакон није односио на политичаре. Бојко Борисов, некадашњи припадник МУП-а „народнодемократске“ Бугарске и последњи шеф осигурања дугогодишњег комунистичког шефа Тодора Живкова, у два наврата је био бугарски премијер. На тој дужности је и сада.

(Не)ефикасна лустрација

У Чешкој је 1993. донесен закон о „незаконитостима комунистичког режима“ под који је потпало око 140 хиљада људи. Припадници тајне полиције и службеници партијског апарата били су на пет година искључени из политичког живота „ако је специјална комисија успела да докаже њихову кривицу“. У Словачкој сличан закон није прошао, па је у два мандата за председника биран некадашњи члан КП-а Иван Гашпарович.

Сви шефови ХДЗ-а БиХ били су чланови КПЈ, а један је био и капетан ЈНА.

У Албанији је 1995. донесен Закон о моралном лику државника из бившег режима, на основи кога су пред суд извели моћну супругу албанскога комунистичког диктатора Енвера Хоџе. Она је осуђена на девет година затвора „због корупције“, али је након пар година амнестирана.

У Пољској је такође постојао закон о лустрацији. Говорило се да ће њиме бити обухваћено око два милиона људи, али је углавном обухватио „нижи кадар“. Најзвучнија „жртва“ лустрације у Пољској био је премијер (1995. – 1996.) Јозеф Олекси који је морао да поднесе оставку због сарадње с КГБ-ом, али је и он после био министар унуташњих послова као и потпредседник владе. Пао је тек 2007. године када се у јавности појавио снимак његовог разговора у којме је оговарао свога тадашњег шефа Александра Квасниевског који је и сам својевремено био комуниста.

Иако се сматра да су најбескомпромиснији у вези са расчишћавањем са комунистичком прошлости балтичке државе, које се акламацијом сматрају „највећим жртвама“ комунизма, и тамо су на власти били припадници Комунистичке партије.

Естонски председник од 2001. до 2006. Арнолд Рутел је био чак шеф Президиума Врховног совјета комунистичке Естоније, а Андрус Ансип, који је најдуже (2005. – 2014.) обављао функцију премијера, од 1976. је био у редовима КПСС-а, странке која је у његовој земљи проглашена злочиначком и окупаторском.

Да ли то значи да су и њени припадници злочинци и окупатори или у најмању руку колаборационисти?

И Гунтис Улманис, литвански председник од 1993. до 1999., који је детињство провео у сибирском изгнанству, био је члан Партије, а напустио ју је 1989. године. Ион Илиеску, румунски председник у два наврата – од 1990. до 1994. и од 2000. до 2004. – био је блиски сарадник Чаушескуа и члан ЦК КПР.

(Јутарњи.хр – Блиц)

www.nspm.rs/hronika/jutarnji.hr-istocna-evropa-ostala-crvena-komunisticka-elita-na-vlasti-u-skoro-svim-bivsim-socijalistickim-drzavama.html

Прочитај без интернета:
0 гласовa