четвртак, новембар 23, 2017

Источно Сарајево – заборављени град

Источно Сарајево – заборављени град

-

Миливоје Иванишевић, председник Института за истраживање српских страдања у 20. веку, пише за „Новости“ о Источном Сарајеву: Београдске политичке екипе нису биле тамо три деценије Фото А. Станковић Фото А. Станковић

НЕДАВНО је приликом посете Босни и Херцеговини председник Србије Александар Вучић посетио и Источно, или Српско, Сарајево. Изузетно редак догађај за ових скоро три деценије. За све то време разне београдске политичке и државне екипе приликом посета главном граду БиХ заборављале су Источно Сарајево и Србе који се од дејтонског прогона насељавају и живе у том делу града.

У рану јесен 2003. године обнародовани су ближи контакти и непосредна сарадња Београда и Сарајева. То је било време кад су још у Сарајеву проналажене и откопаване масовне гробнице. Супротно алармантним ратним извештајима и страдању муслимана, у свим гробницама су ексхумирана искључиво тела српских жртава. До тада је већ откривено и откопано више масовних гробница побијених Срба (на гробљу Лав у једној од гробница откопано је 36 тела, у другој 16, трећој 41 и то није све: у селу Чемерно 20 тела, а ту је још двадесетак српских села и гробница: Миље, Ледићи, Тошићи, Кртине, Прача, Кијево, Млини, Хотањ, Требечај, Пријесница, да не набрајамо). Свака масовна гробница је доказ злочина. Такође се знало за више од 100 концентрационих логора и да су река Миљацка и злогласна јама Казани на Требевићу, најмасовније гробнице у које је бачено више стотина побијених особа српске националности. Сва та сазнања као да нису имала неки значај за руководеће људе Београда.

Да би доказали да главни град Србије саучествује са ратним и поратним патњама муслимана, у главном граду БиХ је на позив градоначелника муслиманског дела града боравила Радмила Хрустановић, тадашњи председник Скупштине Београда. То је била њена протоколарна посета Сарајеву. Прву даму Београда је пратила репрезентативна свита виђенијих Београђана коју је госпођа Хрустановић са собом водила. Председница је по повратку у Београд наговестила нове сусрете руководства и виђенијих људи муслиманског Сарајева и Београда, чак и заједничке модне ревије, спортска надметања, концерте и друге манифестације два „пријатељска“ града. Љубазан је био и градоначелник Сарајева који се приликом гостовања у Београду захвалио нама Београђанима и нашој председници на срдачном, скоро братском пријему и богатим гозбама и проводу не само у Скадарлији, већ и на другим култним местима. Договорени су сусрети, још тешња сарадња и међусобне посете за наредну годину. Ни за једну страну нису постојали ни Српско Сарајево, ни Срби тог града. Ни они на земљи ни они под земљом.

Формалан разлог за све што се догађало и што је планирано за будућност била је жеља да Београд у границама својих могућности и кроз разне културне, забавне и спортске приредбе обезбеди муслиманском делу града потребна финансијска средства за уклањање мина, или деминирање, са познатог шеталишта и излетишта на Требевићу. Показало се да сарајевске власти немају важнија посла и да приче о српској артиљерији која је током рата разарала град долазе у ред медијских обмана, јер у Сарајеву нема разорених џамија, болница, историјских здања, позоришта или стамбених зграда, чак ни бензинских станица. Ни ексхумације масовних гробница нису значајне за те власти, јер у масовним гробницама нема њихових сународника. Та тематика никад није дошла на дневни ред јер представници Београда нису показали интересовање за Србе тог града. Потребно је само деминирати и обновити шеталиште да током рата трауматизовани муслимани Сарајева – а то су и бивши команданти војних јединица и концентрационих логора, министри, ратни злочинци и убице – комотно шетају површинама испод којих се, по многим српским слутњама, сакривају тајно покопани посмртни остаци у логорима и на другим местима побијених Срба. Захваљујући помоћи Београда, Сарајлије данас слободно шетају, без страха да ће нагазити на можда и властиту експлозивну направу коју су током рата поставили да не би Срби изненада с те стране ушли у град.

* Председник Србије Александар Вучић, члан Председништва БиХ Младен Иванић и градоначелник Ненад Вуковић, недавно у Источном Сарајеву / Фото Танјуг / Драган Кујунџић

Две године пре описаног догађаја сарајевски Срби су покушали да преко Удружења исељених и расељених Сарајлија прикупе средства и обезбеде потребне дозволе за подизање споменика својим жртвама, страдалим члановима њихових породица, пријатељима, колегама са посла и суграђанима. Тим поводом су 21. августа 2001, значи две године пре посете госпође Р. Хрустановић, затражили одобрење од високог представника међународне заједнице за БиХ, Аустријанца Волфанга Петрича, без кога Срби ништа нису смели да предузму. Господин В. Петрич се огласио ненадлежним и подносиоце захтева упутио на муслиманску управу града, а муслиманско руководство је тај захтев одбило. Две године касније у Београду су примљени као драги пријатељи. Тим одбијањем су поред осталог прикрили огроман фалсификат о броју српских жртава који се још одржава у јавности. По њиховој званичној евиденцији, у Сарајеву је живот изгубило 3.573 грађана српске националности, а у нашим списковима се налази 7.428, или скоро дупло више имена Срба који су страдали у овом граду.

Тек кад се сагледа шта су све Срби из Сарајева претрпели током рата и шта им се догађало после потписивања Дејтонског мировног споразума – од страховитих страдања и жртава до игнорисања од неких представника властитог народа – може се сагледати колико за њих и за тај град значи посета председника Александра Вучића. Свакако да је то већ сада у летопису Српског Сарајева уписано великим словима. Он је тиме и нама Београђанима бар донекле ублажио срамоту коју су нам не нашом вољом својевремено нанели наши званични представници.

www.novosti.rs/вести/насловна/репортаже.409.html:687310-Источно-Сарајево-заборављени-град

1 глас