Поводом насловне стране НИН-а чујемо моралисање које би било смешно да није тужно. На основу своје судбине дозвољавам себи да одбијам патетику као недостојну озбиљности теме, пише за ДW књижевник Иван Ивањи.

Изненађујуће велико узбуђење изазвала је насловна страна недељника НИН за коју председница Скупштине Србије, Маја Гојковић, каже да представља „најстрашнију увреду за Србију, као и за све жртве нацизма, породице жртава и њихове потомке…“ Госпођа Гојковић свакако има право да говори у своје име, партије којој припада или владајуће коалиције, али не у „име жртава нацизма“.

Насловна страна НИН-а не приказује жртве концентрационих логора, него цинични натпис на капијама логора Аушвиц и Дахау. У Аушвицу сам био као дете мало старије од 15 година, мене су спровели испод капије са натписом „Арбеит мацхт фреи“. На капији Бухенвалда, у којем сам такође био, стоји циничан натпис „Свакоме своје“. О том натпису сам написао целу књигу, роман „Слова од кованог гвожђа“, неколико година сам се бавио темом капија концентрационих логора.

Одмах су се за реч јавили Александар Мартиновић, Ивица Дачић, Зорана Михајловић, биће тим поводом још на десетине сличних изјава и твитова. Дачић се згражава што је НИН у страном власништву; Зорана Михајловић узвикује да би боље било да су због уговора са ФИАТ-ом нападали Бориса Тадића, као да то има везе са немачким концентрационим логорима.

Многи наивни, а добронамерни савременици у жељи да покажу и докажу свој антифашизам, несвесни у којем су се друштву нашли, певају у истом хору. Све то скреће пажњу са проблема који се последњих недеља исказују штрајковима у Србији.

За мене холокауст није неупитна, јединствена светиња. То није само моје мишљење, јер сам сваке године, а понекад и два пута годишње, у Меморијалном центру Бухенвалд, ове године већ сам тамо био, у новембру ћу бити у Дахауу, знам како мисле моји другови, бивши затвореници логора, који су још живи.

Могао бих да наведем десетине примера из историје када су се убијали читави народи. Први страшни пример забележен је у Библији у глави 15. Прве књиге пророка Самуила, где он од јеврејског краља Саула у име Господа Бога захтева да истреби Амалићане, да убије „…мушкарце и жене, децу и одојчад, говеда и овце, камиле и магарце“. Нобеловац Елијас Канети, случајно Јеврејин који је избегао логоре, наводи три примера истребљивања народа. Класична Атина, за многе појам прве демократије, пошто је успела да освоји конкурентску државицу на отоку Милос истребила је цело његово становништво. Модерна Турска је за време Првог светског рата покушала да истреби Јермене на својој територији. Хитлеровој техници истребљења Јевреја и Рома мора се признати Гинисов рекорд по броју убијених и увођење гасних комора уместо појединачних убистава. Да је требало да бирам између смрти у плину у Аушвицу или да ме усташе или четници полако кољу ножем или умлате секиром сигурно бих одабрао бржу смрт.

На основу своје судбине дозвољавам себи да будем циничан и да одбијам кукњаву и патетику као недостојне озбиљности теме.

Често сам имао прилике да говорим о концентрационим логорима у Немачкој и Аустрији, ређе у Србији. На основу тога мислим да генерацији унука и праунука злочинаца и жртава мирно и конкретно треба да се реферише о масовним убиствима, без обзира да ли ћемо их називати холокауст, геноцид, шоа или другачије. Фразирање је контрапродуктивно. Покушај антифашистичког образовања у Југославији није спречио ни да се у Босни опет изграде концентрациони логори, ни масовна убиства са фашистоидним назнакама у југословенским ратовима. То су свежије успомене од вођења талаца из Топовских шупа на стрељање, међу њима мог оца, или вожње Јевреја камионима душегупкама из логора Старо сајмиште кроз центар Београда, међу њима и моје мајке.

Волео бих да се енергија критичара насловне странице НИН-а концентрише и на често обећавано решавање будућности локације коју називамо Старо сајмиште. На познатој макети Београда на води територија на којој се налази тај бивши логор назначена је неутралним зеленилом, а могло је да се тамо прикаже позната кула за коју нам говоре да ће се реновирати и да ће опстати.

НИН је покушао да упозори на проблеме у Србији, услове рада у страним компанијама. Чињеница је да се Србија страним инвеститорима рекламира као друштво са јефтином радном снагом, да често нема колективних уговора, да су синдикати слаби, да су почели први озбиљнији штрајкови. Насловна страна НИН-а би била добра да привуче пажњу на то, а промашена је, јер је очигледно послужила за лажно и лицемерно бусање у груди антифашизмом и скретање пажње са теме штрајкова на коју је хтела да укаже. Може да се расправља о њеној естетици, да ли је метафора промашена или није, али ово моралисање би било смешно да није тако тужно.

Интересантно је коме пада на памет да на основу те насловне стране сматра да НИН данашњу Србију упоређује са нацистичким концентрационим логорима. Да нисам чуо шта о томе кажу госпођа Гојковић и чланови њеног хора, мени то сигурно не би пало на памет. А за разлику од њих, ја јесам био у Аушвицу.

(Дојче веле, НИН)

91.222.7.145/hronika/ivan-ivanji-licemerno-moralisanje-nad-naslovnom-stranom-nin-a-bilo-bi-smesno-da-nije-tuzno.html

2 гласa