Цео живот Маријане Борковић могао би се претворити у филмску причу. Она је данас срећна и насмејана супруга, мајка и бака, руководилац женског певачког друштва Банија и секретар Коалиције избеглица у Београду. Али, иза осмеха крију се болне успомене на дуге колоне прогнаних Срба из Хрватске.

Маријана је преживела два прогона за само четири године. Из родног Сиска изашла је 1991. године током операције „Откос“. Војник је упао у њихов стан, избацио их и назвао је српском кујом. Тамо је остало све, слике, њене песме…

До 1995. била је у Двору на Уни као избеглица. Онда је дошла „Олуја“. Опет у колони кренула је са сином од девет година, бебом од пет месеци и девером. Супруг је остао на међи, заробљен. Грозоте које је видела никада неће заборавити.

– Још сањам колону. Путовали смо седам дана до Београда. Било је периода када смо по цео дан и ноћ провели на ливадама негде између Србије и Хрватске. Била сам на свега 500 метара од Босанског Петровца када су бомбардовали српске колоне. Након тога, ми смо туда прошли и видели живе људе како горе – прича Маријана за „Вести“.

Њен млађи син, на срећу, не сећа се тих дана, али старији све памти. Места на којима су добијали храну, купали се… Није заборавио госпођу која им је дала пелене. Сећа се сваке куће поред које су прошли.
– Он се ни на секунду није одвајао од мене, јер се панично плашио да ће ме изгубити – дрхтавим гласом прича Маријана.

Након доласка у Београд, Маријана и деца су боравили код фамилије, а убрзо им се прикључио и супруг који је успео да се извуче из Двора. Када је назвао да каже да је жив, није веровала да је то он.
Данас, 20 година након „Олује“, Маријана је задовољна својим животом у Србији.

– Можемо да опростимо, али тешко да заборавимо. Има прича када бесном детету отац даје ексере да закуцава у ограду. Када се дете смирило, рекао му је да извади ексере. Али рупе су остале. Исто је и са нашим народом. Трагично је што је злочин прошао без казне. Али Србија је пружила руку свим избеглицама као својим грађанима. Можда људи имају погрешан став да би Србија могла дати више. Овај народ је и сам пропатио много, а избеглице су овде добиле и оно најважније, слободу и право на миран сан и да ти нико не подноси пушку и нож под врат – прича ова изузетна жена која је с породицом саградила кућу у Барајеву, где живе задовољни и срећни.

Сведочанство на пеленама

Маријана је песмом „Теби незнаном“ поздравила присутне на меморијалној академији удружења Завичај поводом светског дана избеглица.
– Када смо напуштали Хрватску старији син је понео школску торбу. Током ноћи у колони, у мени се родила та песма. У руци сам имала суву дечју пелену, у ранцу сам нашла фломастер, и на пелени записала ту песму – испричала нам је Маријана.

Победила и рак

Када је коначно у Србији и пронашла мир, Маријана је сазнала 2003. да болује од рака дојке.
– Генетика није крива за моју болест, јер у мојој породици рака није било. Стрес је узео данак. Али захваљујући подршци доктора Невена Јокића с Института за онкологију, ја сам победила рак – каже Маријана и додаје да постоје истраживања према којима Крајишници чине чак 36 одсто оболелих од рака у Србији, што је последица погрома.

www.vesti-online.com/Vesti/Drustvo/500505/Jos-me-budi-pakao-Oluje

0 гласовa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ