Политичким елитама у Босни и Херцеговини се не жури у Европску унију јер не желе да профункционише правна држава.

То каже, између осталог, у интервјуу за Дојче веле посланик Социјалдемократске партије Немачке Јосип Јуратовић.

“Тешко је стићи у Сарајево, бити два дана и сагледати стварну ситуацију у земљи, јер углавном су саговорници људи из политике, који пре свега покушавају да покажу најлепшу и најбољу слику своје земље. Али ако се погледа мало критички и ако питате, као што сам ја рецимо питао, како политичке елите виде улазак у ЕУ – при чему сам споменуо ’синдром Санадер’ – онда стичете утисак да се некима из политике баш и не жури у ЕУ јер имају један систем, једно уређење у коме се веома комотно и лагодно осећају. Уласком у ЕУ логично долази на снагу правна држава. Пошто је корупција веома раширена и неки су мало погрешно схватили своју улогу и задатак по питању односа према друштву и друштвеној имовини, они и нису баш срећни да дођу на снагу европске вредности и правила”, каже Јуратовић.

Он каже да има напретка у БиХ, пре свега због британско-немачке иницијативе којом је покренут процес, па онда и у регионалним конференцијама које су почеле.

“Тиме је ипак створена нека врста притиска на процесе и, логично, елите на терену и немају претерано маневарског простора. Под тим притиском одвијају се процеси за које мислим да су добри. Погледајте, 80.000 младих људи напустило је БиХ и то само зато што немају никакву перспективу у земљи. При том та перспектива не зависи само од тога хоће ли БиХ ући у Европску унију, јер самим приступом у ЕУ још увек нису сви проблеми решени. Мислим да је проблем што се све то одвија веома споро. Друго, ми смо изгубили пет година око решења питања Сејдић-Финци, а сада су ми рекли да су се оријентисали на економски развој. А економски развој је био и мој циљ. Међутим, мој циљ је био да се те теме паралелно решавају. У међувремену су рекли: ’Дајте да решимо економска питања, а остало ћемо видети како ћемо’. Али то и јесте проблем: Приближавање ЕУ није ’видећемо како ћемо’, а ЕУ није само заједница економских интереса где ће сви за пет година моћи да купе Мерцедес, већ је она и заједница демократских вредности која се заснива и на индивидуалном плану, а не на колективном. Дакле, постоји низ питања за које једноставно немам осећај да неко тамо разбија главу о томе како ће да уредимо земљу, већ на моју констатацију да имам осећај да се елитама не жури, сви ми кажу: ’Да’. Они мени све потврђују, сваку критику ми потврђују – и ништа се не дешава”, наводи Јуратовић.

Каже и да га код поступака председника Српске Милорада Додика више ништа не чуди.

“Много битније ми је то како наћи пут међу здраве људе и то је једини начин да се Додик елиминише и успостави мир и стабилност. Верујем да од половине српског становништва у БиХ, да су то добри, поштени људи који желе исти просперитет и излазак из кризе као што желе људи у Федерацији. И ту мора да се створи енергија и један нови талас повезивања. Додика могу да зауставе само Срби. Не може Федерација, ни свет – само Срби из његове околине. Јер он је на исти начин изабран као што је изабран Јуратовић у Берлину – тајним гласањем. Дакле, мора се створити једна друга свест и тој другачијој свести се мора пружити шанса. Ако ћемо да генерализујемо Србе у РС, онда ћемо имати Додикове Србе. Али Додик нису Срби РС. Баш као што ни Бошњаци нису Изетбеговић. Нити Хрвати Човић. Дакле имамо само једну шансу за мир и стабилност у БиХ: да здраве снаге, здрава свест, здрави људи, једни другим пруже руку и шансу. Видите, овај референдум који је сада одржан, био је Додикова провокација. И на ту провокацију смо сви одреаговали управо онако како је Додик хтео”, навео је Јуратовић.

Истиче и да би правилна реакција била да се подрже Срби у Српској и да им се да шанса да кажу да их Додикова политика не води даље.

“Па чак и тај 9. јануар, па нека им буде и тај празник, ако им је толико стало до тога. И ми имамо наше празнике који нису баш свима драги. Самом чињеницом да славимо 1. март где се десило једно убиство и ми то декларишемо као ослобођење. Дакле, коначно се мора престати, а ту су медији најбитнији, са тим генерализовањем Срба и РС, негирањем Срба, с тиме с мора престати. С друге стране, очекујем да ни они не генерализују све нас са нашим вођама који су ипак на крају крајева срећни – јер шта би они без Додика. Шта би један Изетбеговић и један Човић без Додика сада пред изборе? Морали би једног да измисле. Како не схватамо да они двадесет година једни друге помажу. Мало Додик Изетбеговића, па онда, кад Додик посустане, Изетбеговић Додика, а онда када један и други посустану, онда Човић обојицу. Њима одговара тај систем страха, тај систем генерализовања. Ја немам рецепт за све, али једно знам и у једно сам сигуран: у БиХ неће бити просперитета све док нормални људи једни другим не пруже руку и не развију стратегију против национализма и расизма”, закључио је посланик СДП у Бундестагу.

(Дојче веле-Б92)

1 глас