У КОЈОЈ мери је Немачка суверена земља? Каква је њена улога у ЕУ и NATOЗашто је канцеларка Ангела Меркел путовала у Вашингтон, а вицеканцелар Зигмар Габриел – у Москву? Шта се мења на немачком политичком простору? Какви су циљеви CIA када је у питању Немачка?  Све ово је за Pravda.Ru прокоментарисао директор Руског института за стратешка истраживања генерал-потпуковник Спољне обавештајне службе Леонид Решетњиков.

• Упркос многобројним протестима становништва, чак и коалиционих партнера у влади, Ангела Меркел упорно води политику отворених врата за мигранте. По Вашем мишљењу, због чега је то тако?

Може се директно рећи да Ангела Меркел ипак није самостална у доношењу одлука, већ да се, као и цела Немачка, налази у зависном положају и под контролом САД. Које су конкретно полуге утицања на Меркелову – тешко је рећи, али оне очигледно постоје, зато што се њена политика према Русији, Украјини и по другим питањима нагло изменила после посете Вашингтону.

Дуго је Меркелова наступала као човек који подржава идеју развоја веза са Русијом, и ми смо били веома далеко одмакли на путу економске, културне и политичке сарадње. У Немачкој је настао цео слој бизнисмена, људи из науке, културе који су били оријентисани на продубљивање односа са Русијом. Госпођа Меркел је сама давала томе активан допринос. А онда одједном – веома нагло кочење и заокрет.

Немачку често доживљавају као локомотиву ЕУ, такав имиџ је стекла. У одређеном смислу то је било и јесте истина. Међутим, ми занемарујемо један моменат: Немачка је и даље побеђена земља. А победник у Другом светску рату је један – то су Сједињене Америчке Државе. Ми смо победили, остварили смо победу у Великом отаџбинском рату, заштитили смо своју Отаџбину, дошли до Берлина. Али, резултати Другог светског рата нашли су се у рукама само једне земље – САД.

Немачка је била потпуно уклоњена као конкурент, Француска такође, Енглеска се повукла у сенку. Победник је издиктирао своје услове, које је Немачка, на почетку своје обнове, била приморана да прихвати да би добила неопходна финансијска средства.

Цео низ обавеза Немачка је веома стриктно извршавала у време свих канцелара. Тада их је било прилично лако извршавати, зато што је постојала подела на Совјетски Савез са његовим савезницима и западни свет, који је под вођством САД водио против нас беспоштедни хладни рат.

Међутим, после 1991. године је деловало да су идеолошки разлози за конфронтирање отпали, појавиле су се могућности за веома повољну сарадњу по Немачку. Њима је недостајало економских могућности, требало је ићи на Исток, и Немци су се томе обрадовали.

Али, тада газда притиска дугме: „Стоп, кочи! Настала је криза – Украјина, ви сте наш савезник, а понашате се недовољно активно“. По свему судећи, о самој госпођи канцеларки Американци имају одређене компромитујуће материјале, јер је она била приморана да изведе такав нагли заокрет у односима с Русијом.

Политика коју је претходно водила била је део њених убеђења. Јер, Меркелова је дошла на власт не просто као прагматичар, већ као присталица политике отворених врата, толеранције, мутикултуралности. Када је почео процес најезде миграната, који је још био подстицан немачким потребама за радном снагом, земља је ипак наставила да се развија. То је довело до тога да је Ангела Меркел пристала на оно што се догађа, уложила је све своје адуте у то.

Ту је, опет, одиграо улогу и утицај САД, које су заинтересоване за повећање прилива миграната, како би извршиле притисак на Европу. Тамо такође још увек има оних који не желе да играју само по америчким нотама. Углавном, канцеларка Меркел је прилично активно ушла у све то, и сад јој је веома тешко да се врати назад. То би био губитак угледа, капитулација.

Иако има веома много оних који су незадовољни, који протестују – не само на територији бивше НДР, међу левичарима и десничарима, већ и међу партијама центра. Немачка се нашла у одређеном ћорсокаку, јер је њена зависност од Сједињених Држава, које јој везују руке, значајно већа него код Француске или Шпаније.

Патријарх српски Иринеј одликује Леонида Решетњикова

• А да ли је та зависност документована, можда у неким тајним протоколима?

– Постоје тајни протоколи, које ми немамо могућност да прочитамо. Они су састављани управо у периоду од 1946. до 1948. године, када је стварана Савезна Република Немачка. За то је Немачка добила веома велика улагања у привреду. Говоре о Аденауеровом чуду. Заиста, постојао је огроман допринос умова предузимљивих Немаца, који су организаторски веома јаки, способни. Али, тешко да би то постигли без снажних финансијских инјекција.

На сличан начин је стваран и социјалистички блок. Совјетски Савез и Стаљин су такође морали да испуне низ услова у новоформираним земљама народне демократије: да не дирају вишепартијски систем, да не спроводе ригорозну колективизацију, да не прогоне Цркву. Ми смо прихватили те услове.

Али, САД су започеле другу игру. Након Рузвелтове смрти, оне су спустиле гвоздену завесу. Нисмо ми били иницијатори хладног рата, већ смо морали да градимо политику у складу с новом реалношћу у свету. Ми нисмо изгубили Други светски рат, али нисмо успели да искористимо његове плодове. А стварни победник је постала Америка. У Немачкој још увек има највише америчких база.

• Да ли због економске доминације САД, с обзиром да је долар уведен као светка валута?

– Они су постали господари света. Они су контролисали цео свет, осим СССР и његових најближих савезника. У том смислу Американци су у потпуности искористили стварне плодове победе коју смо ми обезбедили – уз њихово учешће, наравно, то нико не пориче.

Ако се осврнемо уназад, у прошлост, истом том фашизму, Немачкој из времена Хитлера, пружана је огромна помоћ од стране Сједињених Држава. Америка је истовремено тих година помагала и Совјетском Савезу у индустријализовању наше земље, снажно је помагала. Зашто су Американци то чинили? Да би се потом те две земље, када ојачају, сукобиле у рату?

Приближно иста ситуација је довела и до Првог светског рата, само што је тада трендове диктирала Енглеска. Она је потпуно исто радила са Русијом и Немачком, гурајући нас у рат. Генерално, од друге половине XIX века задатак наших супарника, наших конкурената је био да хушкају једне државе на друге – независно од државног устројства у некој земљи.

Године, деценије суживота доносиле су не само ратове, већ и савезе, и узајамне културне утицаје у нашим односима с Немачком. И сада је циљ Американаца да поново не допусте то зближавање. Јер ће се у супротном појавити центар моћи у Европи који је ван контроле САД.

То је важно за Америку, тим пре што она дефинитивно слаби Она подсећа на Совјетски Савез из друге половине 80-тих година – са свим њиховим финтама, скоковима и председницима. Све је веома слично. Истовремено јача Русија – упркос проблемима, укључујући економске. То је такође очигледно, ма шта говорили у иностранству или код нас.

И када се одвија такав процес, самопоуздање Немачке такође расте. Она одједном види да онај који је вукао конце све ређе то чини, све слабије, а да онај коме је тежила демонстрира све већу самосталност. И тако се у Немачкој појављује размишљање: ми треба да се ослободимо, ми имамо свој избор, више нам се исплати економски, чак и културно, да сарађујемо са земљама с којима смо традиционално блиски.

Мислим да је такво размишљање карактеристично за целу Европу, не само за Немачку. Та алтернатива европског развоја ће добијати на популарности. Утолико више, уколико се Американци буду чудније понашали. А, сложићете се, њихови садашњи избори нису чудо под знацима наводима, то је фарса!

Немцима, Французима и Енглезима, као и нама, све је то видљиво и јасно. И кад Американци говоре о својим савезницима, дође вам да им посаветујете: „Момци, толико сте досадили свима у Европи – само отпутујте тамо, разговарајте, прошетајте великим градовима и послушајте шта људи говоре“. Нама који долазимо из Русије је лакше да стекнемо истомишљенике него њима.

Ја често путујем тамо, и лако проналазим заједнички језик. Он се заснива на критиковању Американаца. Обични људи нас заустављају чак и на улици, када чују да причамо на руском. Тога раније никада није било. Да, неки су нас симпатисали, али само идеолошки истомишљеници, присталице левичарских, комунистичких партија. Сада симпатије долазе са свих страна.

Неспорно је да у Немачкој постоје људи који су веома одани САД, они служе америчким идејама. Главна борба се води између САД и њихових савезника и Русије, зато што Русију не желе да виде као један од главних фактора светске политике. Због тога је све почело још пре неколико векова и наставља се, независно од политичких режима.

Идеја стварања јединствене светске државе доноси само велике непријатности. Наравно, мале државе ће тежити онима с којима традиционално имају чвршће историјске и економске везе: неко Русији, неко Немачкој, Шпанији итд. Али, генерално треба ићи путем развоја националне самосталности. Свет треба да буде мултиполаран.

fakti.org/rossiya/medija-menju/kad-bi-se-nemacka-oslobodila-doslo-bi-do-pobune-americkih-vazala-u-evropi

Прочитај без интернета:
1 глас