Решим ја да учим још један страни језик (поред енглеског и руског), када напишем докторску дисертацију коју имам пријављену од 2010. године… на државном факултету тамо негде у Србији (што на крају није битно).

И тако, напишем ја дисертацију – месеци неспавања, књиге и литература свуда по кући, поду, собама… И једва дочеках да то све склоним и у мају 2014. предам својој новој менторки, јер су ми стару отерали у пензију… Супер се ми испричамо и ја се понадах да ћу можда докторирати до почетка 2015. године – КОЈА САМ БУДАЛА!!!

Углавном, кренем ја у септембру да учим немачки и супер ми кренуло… баш са вољом, па 2015. ћу постати ваљда доктор наука… кад оно цврц!

Пошаљем ја мејл менторки у октобру, али она је јако заузета, није успела ни да га отвори… Па добро, нема везе… полако… Шаљем ја мејл крајем новембра… иста прича. Видим ја да је ђаво однео шалу и у децембру изведем ја њу на ручак. Испричасмо се нас две за медаљу… као најбоље другарице… четири сата смо причале, јбт! Али ни до тада није отворила рукопис дисертације који има 311 страна. Чврсто ми је обећала да ће идући семестар стићи, јер ће имати мање обавеза… И ја наивна, опет поверујем… Шта ћу када сам и даље ентузијаста, који верује људима и труди се да види оно најбоље у њима! Мало ми је само запарало уши њено велико инсистирање на томе да она свој менторски посао одради како треба, детаљно, да неће сваког кандидата, да то мора бити то и бла, бла… А запарало ми је зато што се у Мом свету подразумева да је ментор такав, и да ни не можеш доћи до одбране ако ти рад није добар. Очигледно је то само у Мом свету. У стварном свету је свакако…

И тако… честитах јој ја Нову годину и Божић, као што доликује… Надала сам се сваког дана да добијем мејл од ње са примедбама на рад. Знала сам да ће их бити. Мора их бити… Кад оно, прође и фебруар 2015., а оно још ништа….

Опет шаљем ја мејл и намерно не питам за мој рад, већ је само питам да ли јој је мања гужва…. А њен одговор – да Вам право кажем, сада ми је већа гужва него што је била раније…. радим пројекте са Немцима, предајем на три факултета, а и нисте Ви мој једини кандидат… и тако, оде мој ентузијазам… Слушам на ТВ о оним плагијаторима, преписивачима, који су докторирали – тресла се гора, родио се миш! И мислим, добро да сам пре тога написала дисертацију, јер после не бих ни имала вољу када би то слушала….

Дани пролазе, ја нервозна… Где год одем сви питају – Шта је са твојим докторатом, па када ћеш и тако редом, а ја кулирам… као није ми важно, кажем ускоро, чекам… јбт чекам скоро годину дана да неко, коме је то посао и ко је за то плаћен, само отвори оно што сам написала и прочита… И тако дођеш до тога да треба молити људе да раде свој посао и на оно на шта имаш право! Катастрофа! Теше ме, кажу – Тако је то на свим државним факултетима. Е па није. Можда чекаш на одбрану због формалности или ментор враћа првобитну верзију на исправку више пута… али никада нисам чула да је неко чекао 12 месеци да му ментор отвори рад и да она то ни не негира, да није ни почела. Могла ме је бар слагати да је прочитала садржај и увод…

Зовем је опет да се видимо на кафи у априлу, али она не може, има Немце у посети, она им је домаћин, али обавезно да јој се јавим идући пут када будем долазила… и ја схватим да од тога нема ништа! У мају 2015. пошаљем мејл њој, декану, продекану за наставу и референту за докторске и све ово лепо напишем, без псовки, наравно. Па ваљда имам право и ја нешто да кажем?! Али, немам. Она, изреволтирана одговара како ја нисам коректна и да сам нестрпљење у почетку показала и да она има других обавеза осим мене и менторства и да је она мене као кандидата „прихватила“… ЈБТ, па нисам ја социјални случај да ме она прихвата!!!

И тако, ја никада нећу докторирати, јер сам налетела на неког кога је брига за туђе време, обавезе… ко је толико охол и сујетан да му не смеш рећи истину, поткрепљену са чињеницама… Одмах си некоректан… Мораш само да ћутиш као миш и гледаш како те са свих страна зјбј…

Декан, фин неки човек, одговори на мој мејл и признаје да је 12 месеци предуго да ментор не отвори рад и да није коректно, али он ништа ту не може… молио ме да се стрпим до 10. јуна и не реагујем да он покуша разговором решити… И тако, ја опет чекала, не до 10. јуна, већ до 25. Поново му шаљем мејл… он се извињава, каже да је разговарао са њом и да јој је дао рок од 30 дана да рад врати са примедбама….Ја добијем нову наду… Можда и није било све узалуд, непроспаване ноћи, нервоза и уложен труд… Пошаљем ја њој опет мејл, да разумем да је огорчена, али да покуша да ме разуме, мој положај – мајка двоје мале деце, запослена пуно радно време, много обавеза, а испаде да није вредело ништа… бла, бла, бла.
Већ сутра ми стиже мејл са Факултета да се она повлачи са менторства, тј. њен захтев да се повуче – 2. јула… И сада мислим да је намерно чекала летњу паузу, да не би ништа могло да се уради до септембра… И тако, готово…

Ја решила да их тужим за изгубљено време и измаклу добит, јер сам се надала боље плаћеном радном месту и сл…, а јуче схватих, да од те работе нема ништа! Коме да их тужим? Суду, где су све судије завршиле тај Факултет? Па где би оне на „Храм Правде“? Људи, Право и правда немају везе једно са другим!

Али ето, ако не могу да их тужим, бар нећу више да ћутим!

Е да… још ми кажу да ми у новембру истиче 5 година од пријаве теме и да морам све поново… Ја кажем – не истиче мени због мене, већ због Ваше запослене менторке која ме зјб. више од годину дана… Али не, каже он, опет Вам истиче, нема то везе. Па да, кажем ја… Прве две године нисам писала ништа, јер сам се будала одлучила да родим друго дете у Србији! Извините што нисам писала тада рад, а дете „шутнула“ бабама на чување…

Али, само нек Стефановићи, Пајтићи и остали докторирају… Ипак је то квалитетан кадар који, поред државног посла, где раде 24 х дневно, имају времена да све стигну. Свака Вам част! Ја сам изгледа дебил и ни не треба да докторирам када нисам политичарка, љубавница политичара, старлета, бивши спортиста репрезентативац или део оних мало срећнијих од мене који су својим трудом докторирали, а да нису имали ментора као ја. Има и њих, знам… али, опет, јадни и они поред ових плагијатора, преписивача и „политичких“ стручњака.

Ето чланка, ако има неког новинара на мрежи, кога можда ово више занима од Маце Дискреције, Станијине гузе и Пинкових звездица …

Сања Шкорић (Давидов)

facebookreporter.org/2015/09/06/како-не-докторирати-у-србији-ако-ниси/

Прочитај без интернета:
0 гласовa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ