ЛИМОНОВ: РУСИЈА ТРЕБА ДА ШТО ПРЕ ЗАПОЧНЕ И КОПНЕНУ ВОЈНУ ОПЕРАЦИЈУ У СИРИЈИ, А И У ИРАКУ

  • Калифат Исламске државе је примамљив, као што је примамљив био нацизам. Зато ка њему хрле и девојке, и окорели борци са породицама из целог света
  • Осим тога, Калифат је прогласио (јуна 2014. године) Абу Омар Багдади, Арапин из племена Корејшита, из племена самог пророка Мухамеда. Зато је сваки правоверни муслиман-сунита дужан да емигрира у Калифат и они то и чине
  • Тинејџери који воле страшне бајке, бацили су креде, којима су цртали кукасте крстове по улицама европских гета и пожурили у Калифат, у коме у црним униформама, као есесовци, маскирани до очију, лутају џихадисти под црном заставом, која подсећа на пиратску
  • Није данашњу омладину завела страшна бајка обновљеног есесовског смера, већ нова бајка исламске секте. Она чека битку између Калифата и „Рима“, а „Рим“ – је Запад. Она жели ту битку. Они знају чак и где ће се она одиграти, они чекају Махдија – месију, и чекају последње дане апокалипсе
  • Наша је срећа што Калифат носи сунитску заставу. Што значи да му на путу стоји шиитски Иран. Сунити не сматрају шиите муслиманима, они желе да их униште и уништавају их у свакој прилици. Шиити им, с друге стране, не остају дужни
  • Русија је придодата „Риму“, крсташима, хтели ми то или не. А у Русији постоје гласови (углавном креативне класе, која је већ одавно деградирала у класу издајника свога народа) – који кажу, ако ми, Русија, будемо седели мирно, и не будемо се мешали у Сирији, нас нико неће ни пипнути. (Ово је као да зец пацификује удава). Наравно, није тако. Нас би итекако дирали. Калифат је – у суштини месијански покрет који тежи да освоји све земље у којима живе муслимани, а Русију сврстава у ред тих земаља
Пише: Едуард ЛИМОНОВ

          ИСЛАМСКА држава, која себе зове Калифатом, помешала је све карте великим силама и регионалним државама: Ираку, Сирији пре свега, – збунила је и забринула омладину целог света, укључујући и неисламску.

          У Калифату су многи видели револуцију. Будући да многи људи на овој планети нису задовољни животом који воде у традиционалним државама, многи од њих су са пажњом посматрали како се у полупустињским областима делимично сиријске делимично ирачке територије, из неколико фракција Ал Каиде рађа Калифат (сами џихадисти Калифата још и некако подносе употребу назива Исламска држава, али се код њих за коришћење скраћенице ДАEШ добија 50 удараца бичем).

          Године 1979. побуњеници у Ирану су под руководством шиитских проповедника, међу којима је главни био ајатолах Хомеини, свргнули прозападног шаха. На свет је тада дошла наизглед потпуно застарела теократска Исламска Република Иран.

          Њу су сматрали случајним копилетом Историје и прорекли су јој кратак живот и смрт у раном детињству. Међутим, ништа слично се није десило: након 37 година – теократска држава Исламска Република Иран је веома жива и даље је предводе ајатоласи, а највећа је шиитска држава на свету и квари планове Сједињеним Државама и Саудијској Арабији и многим другим земљама.

          Дакле, Калифат.

          Ка њему хрле и деца (између осталих и руска, на пример – Варвара Караулова) и у крвавим гресима окорели борци Северног Кавказа и Дагестана, као и пуковници армија Централне Азије. За муслимански свет Калифат се претворио у нешто симболично, као што је то била републиканска Шпанија за антифашисте.

          Калифат је друга епизода, серије која је почела уништењем Кула близнакиња у Њујорку 2001. године.

          Нама осталима, који нисмо муслимани, због тога сигурно није лакше. И, иако бисмо и ми волели да живимо другачије, него што се живи у нашој земљи, ипак не можемо да симпатишемо Калифат, јер он поставља строге оквире: потчињавање или смрт.

          Морамо погледати истини у очи, ма како она била непријатна.

          Калифат је атрактиван.

          Он привлачи чак и својом суровошћу. Својим одвратним, нецеремонијалним, нечовечним демонстрацијама погубљења.

          Он је примамљив, као што је примамљив био нацизам. Зато ка њему хрле и девојке, и окорели борци са породицама из целог света.

          Осим тога, ако је проглашен Калифат, а њега је прогласио јуна 2014. године Абу Омар Багдади, Арапин из племена Корејшита, из племена самог пророка Мухамеда, онда је сваки правоверни муслиман-сунит дужан да емигрира у Калифата. Стога они то и раде.

          Тинејџери који воле страшне бајке, бацили су креде, којима су цртали кукасте крстове по улицама европских гета и пожурили у Калифат, у коме у црним униформама, као есесовци, маскирани до очију, лутају џихадисти под црном заставом, која подсећа на пиратску.

          Није европска страшна бајка обновљеног есесовског крила завела данашњу омладину, већ нова бајка исламске секте.

          Јер, они су битни. Они чекају битку између Калифата и „Рима“, а „Рим“ – је Запад, западна, хришћанска цивилизација. Они желе ту битку. Они знају чак и где ће се она одиграти, они чекају Махдија – месију, и чекају последње дане апокалипсе.

          Наша је срећа (права је реч да имамо среће) што Калифат носи сунитску заставу. Што значи да му на путу стоји шиитски Иран.

          Сунити не сматрају шиите муслиманима, они желе да их униште и уништавају их у свакој прилици. Шиити им, с друге стране, не остају дужни.

          А ми?

          А ми смо придодати „Риму“, крсташима, хтели ми то или не. И руски авион са руским туристима џихадисти Калифата су разнели, како би нам показали ко је газда у свету.

          Романтична бајка је препуна црних, тако немилосрдних и несентименталних терориста.

          Мушкарце убијају, а жене и децу праве робовима, и не раде то само бла-бла-бла – они озбиљно дискутују о проблемима и ритуалима савременог ропства и на Интернету, и у својим интелектуалним часописима.

          У Русији постоје гласови (углавном креативне класе, која је већ одавно деградирала у класу издајника свога народа) – који кажу, ако ми, Русија, будемо седели мирно, и не будемо се мешали у Сирији, нас нико неће ни пипнути. (Ово је као да зец пацификује удава).

          Наравно, није тако. Нас би итекако дирали. Калифат је – у суштини месијански покрет који тежи да освоји све земље у којима живе муслимани, а Русију сврставају у ред тих земаља. Русија је наведена на листи земаља које су дужне да се потчине Калифату, заједно са Авганистаном, Палестином, Израелом и десетинама других земаља.

          Русија има због чега да се замисли.

          Довољно је слушати о броју имиграната из Русије који се боре у редовима Калифата у Сирији. Наше обавештајне службе су их избројале на хиљаде.

          Колико муслимана има у Русији?

          Википедија одговара овако: „Тачан број муслимана у Русији још увек није дефинитиван и предмет је дискусије“.

          И овако: „Према тврдњи Духовне управе муслимана европског дела Русије, присталица ислама у Русији у време пописа 2002. године, било је 20 милиона“.

          Сајт муслимана у Русији: „Не постоји јединствен одговор, али већина чињеница указује на број од 21 милион људи““.

          Шеф Исламског комитета Русије Гејдар Џемал говори о 30 милиона муслимана у нашој земљи.

          Да ли је ово претња?

          Религиозни покрети месијанског типа шире се као ватра међу дрвеним зградама на ветровит дан.

          Ако руски муслимани, или само њихова омладина, подлегне промуклим песмама брадатих сирена са обезглављујућим ножевима у рукама, судбина Русије ће бити компликована. Ми ћемо ући у такав међусобни кркљанац да ће грађански рат у Индији између Индуса и муслимана 1947. године (милион мртвих и 13 милиона избеглица) изгледати безначајан.

          Ја резонујем реално. Ја резонујем прагматично.

          Нажалост, што је Калифат револуционарнији, и заводљивији, утолико горе по нас.

          Сваки божији дан постојања Калифата повећава број његових присталица широм света, и у Централној Азији, која је блиска нама, и у нашим бившим совјетским републикама, али и у самој Русији.

          Стога је нужна, и веома хитна, копнена операција у Сирији.

          И у Ираку.

извор:fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/kalifat-id-je-druga-epizoda-serije-koja-je-pocela-unistenjem-njujorskih-kula-bliznakinja

Прочитај без интернета:
2 гласa