Ј. Матијевић

Репортери „Новости“ у Савинцу код Такова, на месту где је недавно посечено столетно дрво-запис. Мештани чекају владику жичког Јустина да их посаветује шта да чине са остацима стабла. Данима долазили и са храста узимали ивере и гранчице

КАО да га овде никада није било. Као да на овом месту вековима није столовао. Као да ни дана овде није извијао гране.

Овако изгледа место у Савинцу код Такова на ком је недавно, у рану зору, 23. јулског дана посечен столетни храст-запис. Да је ту био, сведочи још само дрвени путоказ на ком пише „Храст“. А од њега – само три веће гомиле посеченог стабла и грања са сувим, браонкастим лишћем. И оне, ипак, најбоље осликавају његову величину. Један оборени део стабла, који „лежи“ поред градилишта, пречника је барем метар и седамдесет центиметара.

- Највећи део стабла нашег записа пребачен је на црквено земљиште месног храма Светог Саве – каже Јован, мештанин Савинца. – Недавно смо добили новог свештеника, а ових дана очекујемо да нам дође и владика жички Јустин, да нас све посаветује шта ћемо да учинимо са стаблом.

Жао је Јовану, а каже, и другим житељима Савинца, што је њихово свето, заветно дрво смакнуто „како не ваља, и како се не ради“.

- Кад су власти одлучиле да га посеку, не обазирући се на мишљење народа, требало је то бар да ураде људски, достојанствено – наставља наш саговорник. – Да позовемо свештеника, да очита молитву и да нам дозволе да га видимо последњи пут, да се опростимо од записа. Јер, вековима је он нашем народу, нашим чукундедовима био светилиште. Као црква.

После ових речи Јовану се више није причало. Само нам је још рекао:

- Узмите децо, откините коју гранчицу са њега. Понесите кући, ваља се. И не бацајте. Да вас чува.

Придружи нам се тад и старина Миодраг. Да новинарима, вели, каже још понеку. Али, неће да се фотографише.

- Бранећи храст, сликали смо се ми из Савинца много, али нам то ништа није помогло. Оборише га у зору – збори гласно Миодраг, па ућута.

Очи му зацаклише од суза. Неколико пута дубоко уздахну и, после дуже паузе испуњене неком чудном тишином, настави:

- На овом градилишту раде неки радници из, како нам рекоше, Азербејџана или Турске. И они нису хтели да посеку храст. Веле: „Греота је“. Али, дођоше наши! Е, то ме боли највише.

Испричаше нам Јован и деда Миодраг да су данима после сече њиховог храста-записа мештани Савинца долазили и са њега узимали ивере и откидали гранчице. И не само они. Његове делове са собом су носили и намерници који су после сече дошли да виде, како кажу, убијеног горостаса.

- Би шта би – веле. – Али зна наш народ да је сад добро барем његове свете делове имати у кући. Да нас чувају као што је живи храст вековима чувао наше претке. А живот иде даље. И ауто-пут, ако бог да, нек и нама у таковском крају и целој Србији донесе напредак и бољитак.

СПАЈАЈУ ТУНЕЛЕ

ОСИМ багера који је стајао близу места где је у Савинцу био храст запис, на градилишту коридора 11, нисмо затекли раднике. Видели смо их и чули ону типичну буку великог градилишта, на по километар даље са обе стране од „храста“. Раде на деоницама које би, наредних месеци, требало да споје изграђене траке ауто-пута и четири већ пробијена тунела, по два са обе стране.

 

ИЗРАДА СПОМЕН-ПАРКА

ДА би се запис и легенда о храсту наставили, Министарство грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре је најавило израду спомен-парка храста. Водећи рачуна о симболичном значају стабла, у оквиру спомен-шумице уградиће се са одговарајућим натписом конзервирани део стабла који би служио као симбол и спомен на храст.

www.novosti.rs/%D0%B2%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B8/%D0%BD%D0%B0%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B0/%D1%80%D0%B5%D0%BF%D0%BE%D1%80%D1%82%D0%B0%D0%B6%D0%B5.409.html:562572-%D0%9A%D0%B0%D0%BE-%D0%B4%D0%B0-%D1%85%D1%80%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B0-%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%B0%D0%B4-%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%B1%D0%B8%D0%BB%D0%BE

Прочитај без интернета:
0 гласовa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ