Украјинско тужилаштво намерава да подигне оптужницу против совјетског лидера Јосифа Стаљина и шефа тајне службе из Стаљиновог доба Лаврентија Берије због депортације кримских Татара и других етничких група са Крима 1944. године. Истрага је почела још у децембру 2015, а тужилаштво тврди да је скупило довољно доказа за кривично дело.

Међутим, адвокати за међународно право кажу да ће се тужилаштво суочити са правним тешкоћама, јер до децембра 1946. године појам „геноцид“ није постојао у међународном праву, па ће самим тим бити веома проблематично да се у овом случају то докаже. Они подсећају да чак ни нацистички злочинци нису осуђивани за геноцид.

Остаје такође нејасно и коме ће се украјинско тужилаштво обратити, као и какви ће њихови захтеви бити.

„Иницијатива Украјине је са правног становишта апсурдна. Са истим успехом се по савременим законима може судити, на пример Петру Првом, Џингис-кану или било ком другом. Говорити о томе да таква иницијатива може успети је апсолутно бесмислено. Они тиме само себи праве маркетинг, и то на неквалитетан начин, јер Европа неће реаговати на њихову иницијативу“, каже за Спутњик руски политиколог Сергеј Михејев.

Подсетимо да је Генерална скупштина Уједињених нација у својој резолуцији од 11. децембра 1946. објавила да је геноцид злочин који нарушава норме међународног права и да је у супротности са духом и циљевима УН, те да га цео цивилизовани свет осуђује. Такође се признаје да је током историје геноцид нанео велике губитке човечанству.

Иначе, истрагу против осумњиченог совјетског лидера и његовог сарадника води тужилаштво Аутономне Републике Крим, које је после уласка полуострва у састав Русије наставило да ради у Украјини и у саставу је Главног тужилаштва Украјине, а данас је стационирано у Кијеву.

У тужилаштву наводе да ће током истраге бити утврђена и имена других учесника депортације, али они нису прецизирали како ће спроводити истрагу према осумњиченима који већ одавно нису живи.

Подсећања ради, у време Стаљинове владавине, са Крима је 1944. године колективно депортовано око 228 хиљада људи, од којих су 183 хиљаде били Татари, због, како се наводило, сарадње са нацистима током окупације полуострва током Другог светског рата.

У одлуци Државног комитета одбране СССР-а од 11. маја 1944. године, наводи се да се Татари са Крима депортују јер су издали домовину, дезертирали из совјетске армије и прилазили Немцима. Сваки трећи Татарин у доби за служење у армији био је на страни Немаца.

Татари су се посебно одликовали зверствима према совјетским партизанима, а Немцима су помагали при слању совјетских грађана у логоре и у њиховом масовном убијању.

Депортовани су у Узбекистан, Казахстан, Таџикистан, Маријску аутономну републику, Урал и Костромску област.

У време перестројке Врховни савет СССР-а је 1989. године депортацију кримских Татара осудио и признао за незакониту и злочиначку, а 1991. године у Русији је усвојен закон о рехабилитацији жртава репресије.

Кримски Татари су почели да се враћају на родно полуострво крајем осамдесетих, с распадом Совјетског Савеза.

Након уједињења Крима с Русијом, руски председник Владимир Путин је 2014. потписао „Указ о мерама рехабилитације Јермена, Бугара, Грка, кримских Татара и Немаца и државној подршци њиховом развоју“.

Канцеларија тужилаштва сада наводи да се случај покреће „са циљем да се обнови историјска правда у најкраћем могућем року“, а да истражитељи тужилаштва улажу максималне напоре да дођу до „необоривих доказа против совјетске власти“.

У саопштењу тужилаштва стоји да у овом тренутку има више од 250 породица потенцијалних жртава, да је то „више од хиљаду људи“, а такође су обрађени подаци из десетина универзитета, архива и библиотека.

Украјинско тужилаштво је вест о истрази објавило на симболичан датум, 18. маја, када се обежелава Дан сећања на жртве депортације народа Крима.

„Украјинске власти користе сваку прилику да задрже акценат на својим проблемима, пошто фокус међународне заједнице постепено прелази на сасвим друге ствари. Осим тога, то је покушај Кијева да се игра са националним осећањима Татара који живе на Криму. Али не би требало заборавити да су кримски Татари били рехабилитовани још у Совјетском Савезу, и да је, узгред речено, процес рехабилитације почео управо од њих, јер је својевремено прва дама СССР-а Раиса Горбачова ту идеју презентовала свом супругу, тадашњем совјетском лидеру Михаилу Горбачову као неопходну, пошто је и сама била Татарка по националности. Тако је процес рехабилитације почео још у Совјетском Савезу, а у Руској Федерацији је даље развијан. У садашњем руском Криму народи који су били жртве репресије — не само Татари, већ и Бугари, Грци и остали — добили су много више права него што су имали док су били у саставу Украјине“, каже Михејев.

Кијевске власти су, након присаједињења Крима Русији, почеле да често у својим политичким играма и зарад својих политичких циљева играју на карту кримских Татара.

Председник те земље Петро Порошенко је једном приликом кримске Татаре назвао „тврђавом, првом линијом одбране“ и изразио је жаљење што Кијев није ишао на „стварање кримско-татарске аутономије раније“.

Међутим, кримски званичници истичу да су кримски Татари током украјинског периода, пуне 23 године (1991 2014), од Кијева добијали само празна обећања и да су кијевске власти само искоришћавале кримско-татарски фактор.

Заменик сталног представника Русије у УН Евгеније Загајнов је на заседању Савета безбедности прошлог месеца рекао да током више од 20 година независности Украјина није урадила ништа да побољша положај кримских Татара, без обзира на препоруке међународних организација за људска права, а да је тек сада Кијев постао активан поборник њихових права у међународној арени, покушавајући да ту тематику искористи у своје политичке циљеве.

 

rs.sputniknews.com/komentari/201705221111262571-KIJEV-123/

1 глас