Пише: Максим РЕВА

КИНЕСКИ берзански мехур је пукао, индекс Shanghai Composite у протеклих месец дана пао је за трећину.

Због карактеристика Кине, сам пад берзе мало ће утицати како на кинеску економију, тако и на глобални финансијски систем. Међутим, опасност не представља толико колапс тржишта, колико друштвени процеси који су допринели четвороструком повећању спекулативног раста берзе за годину дана.

Кинески систем, изграђен на мешавини идеја конфучијанства и комунизма у маоистичком тумачењу, креиран да „венча“ комунизам с капитализмом, почиње да се распада. Иако су ово тек мали сигнали, њих ће сваке године бити све више и више и наравно, ако кинеско руководство не примени строге полуге управљања друштвом, то ће постепено довести до ерозије система и дестабилизације Кине.

Ако узмемо у обзир брзину којом се у савременом свету дешавају економске и друштвене промене, последице такве ерозије могу се јавити много брже него што можемо и да замислимо.

Карактеристика кинеског друштва је колективизам, и управо из тог разлога су западне идеје комунизма тако лако легле на кинеску конфучијанску специфичност. Међутим, нова фаза реформи, коју је прогласила Комунистичка партија Кине под руководством друга Си Ђинпинга, продубљује и убрзава неизбежне промене кинеског друштва, које су почеле са реформом која је довела до кинеског економског чуда.

Током 70-их година прошлог века, у Сједињеним Америчким Државама покренуто је питање – шта радити са Кином. Тада је ова земља, стални члан Савета безбедности УН, власник нуклеарног оружја, са огромним становништвом које је три пута превазилазилоброј становника САД, имала велике проблеме у привреди.

Основа кинеске индустрије су биле мале задруге, које су једва задовољавале потребе саме Кине. Ипак, и у таквој ситуацији, Кина је представљала за САД озбиљног идеолошког конкурента у југоисточној Азији. Истовремено, у самој Кини је сазрела потреба за реформама које су започете под вођством друга Денг Сјаопина, што се изузетно добро поклопило са транзицијом САД ка постиндустријској, информационој, или, како је још зову, потрошачкој економији, па су кинеске реформе изузетно ишле на руку Американцима.

У постиндустријској економији максимални вишак вредности се ствара у сфери услуга и информација, а индустријска производња постаје мање профитабилна. Да би одржали рентабилност бизниса, произвођачи су морали да пронађу нове регионе у којима могу значајно умањити трошкове. Кина је постала такав регион за практично целу западну индустрију и омогућила је западним корпорацијама да повећају свој профит.

Захваљујући јаком државном систему контроле над друштвом и кинеској културно-социјалној специфичности колективизма, Народна Република Кина је у кратком року могла да изгради читаве индустријске кластере, који су опслуживали западно тржиште. Ниво експлоатације радника и сељака у социјалистичкој Кини је десет пута био већи од нивоа експлоатације у капиталистичким земљама. Упркос томе, руководство Комунистичке партије, је овако или онако, спроводило политику побољшања животног стандарда кинеског народа, али под условом да то не умањује конкурентност кинеских предузећа и задржи на ниском нивоу трошкове производње.

Међутим, што су успешније биле кинеске реформе, све се више повећавао ниво благостања кинеског народа. Раст благостања је почео да доприноси расту плата и, самим тим је, довео до повећања трошкова производње. Као резултат тога, током двехиљадитих година овог века кинеска економија је почела да успорава – успорен је и раст индустријске производње.

Западни капиталисти су почели да премештају своја индустријска постројења у земље југоисточне Азије, где су трошкови производње нижи него у Кини. Пред руководством КПК се поново појавио задатак даљег развоја кинеске привреде. Донета је одлука о развоју унутрашњег потрошачког тржишта, што у ствари значи прелазак на постиндустријску економију.

Током ових реформи Кина је постала највећа индустријска сила у свету и озбиљан конкурент САД не само на идеолошком плану, и не само у југоисточној Азији. Сада се интереси Народне Републике Кине распростиру широм света, а њен капитал и финансијске институције могу да постану алтернативни инструменти међународног кредитирања и да измене структуру финансијских токова, лишавајући англосаксонске финансијске монополе хегемоније на светском тржишту.

Зато поново у Сједињеним Државама постављају питање: шта радити са Кином, и поново, текуће реформе у Кини, иду на руку Американацима.

Индустријска економија подразумева како развој радничке класе, тако и развој колективизма у друштву, и то су главни стубови комунистичке идеје и конфучијанства. Ка обратним процесима води постиндустријска економија потрошње.

Како је показало недавно историјско искуство, постиндустријско доба је довело до бескласног друштва и раста индивидуализма, понекад доводећи како до личног тако и друштвеног егоизма, што у корену противречи хиљадугодишњој кинеској идеологији.

Последице постиндустријске економије, где је потрошња главни покретач, јасно су видљиве у такозваним периферним земљама Европе.

Пад индустријске производње, повећање јавног сектора и сектора услуга, приступ лаким кредитима како државе тако и и појединаца, доводи до деградације друштва, чији су делови навикли да троше много више него што зарађују. Висока – до 50% – незапосленост младих указује на то да деградација друштва утиче на целе генерације, које се одвикавају од рада.

Постиндустријски шпекулативни развој финансијског тржишта омогућио је финансијске шпекулације широким слојевима друштва. Као резултат тога: финансијска тржишта су, с једне стране, постала мање предвидива, а са друге – у јавности се укоренило мишљење, да људи могу зарадити новац, ништа не производећи.

Све мане постиндустријског друштва, почињемо да примећујемо у Кини. Прво се појавио мехур на тржишту некретнина, када је део кинеског друштва, који је за првих 20 година реформи стекао капитал, почео да купује некретнине у нади да ће им раст њихове цене умножити нагомилано богатство. Бум на тржишту некретнина допринео је наглом повећању инвестиција од стране локалних самоуправа у инфраструктуру и изградњу, што је постигнуто на рачун неконтролисаног кредитирања локалних органа власти.

Као резултат тога, дошло је до раста социјалних тензија због немогућности да, из разлога високих цена, већина Кинеза купи стамбени простор.

Настале мехуре, кинеске власти су покушале да сузбију административним ограничењима, као што су, ограничења на куповину станова. Али, онда је искрсао проблем високе задужености локалних власти, што је такође решено административним методама – како отписивањем дугова, тако и налогом државним финансијским институцијама да купују обвезнице локалних администрација.

Међутим кинеска влада није успела да угаси проблеме на тржишту некретнина и општинског дуга јер се појавио нови мехур.

Током лета прошле године, котизација индекса Shanghai Composite била ја на нивоу од 2000 поена, а већ у мају ове године, индекс је премашио 5.000 поена. Аналитичари су указивали на прегревање берзе, али ова вест није изазвала панику међу иностраним инвеститорима. Једна од специфичности кинеске економије јесте њена релативна затвореност према иностраним шпекулативним инвеститорима.

Инострани капитал у Кини углавном представљају велике компаније које улажу у инфраструктуру и индустријске пројекте. Из тог разлога, све надуванији берзански мехур није утицао ни на страни капитал ни на страна тржишта, куда је могао да оде шпекулативни капитал након краха берзе.

Истовремено, у протеклих пет година у Кина је постао приметан нагли пораст малих приватних инвеститора, који улазе на финансијско тржиште са својим малим капиталима, а износ њихових инвестиција се могао повећати 100 пута.

Део кинеског друштва пожелео је да постане „прави капиталиста“ и да живи на рачун шпекулативног повећања капитала. На берзама у Кини је завладала „златна грозница“. Бум је подржала кинеска штампа, која је писала о расту акција на берзи, као што је у совјетско време, лист „Правда“ писао о пребацивању петогодишњег плана.

Непрофесионални играчи, неки од њих чак и неписмени, без размишљања, купују све од реда. Ствар је достигла тачку да је вредност кинеских компанија почела да прелази њихов годишњи профит стотину пута, а чак и овде је било „визионара“, па је вредност неких премашивала годишњи профит више од 1000 пута.

Кинеска влада је покушала да ограничи похлепу својих грађана, спустивши ограничења на дивиденде и трансакције на берзи, али то није много помогло. Као резултат тога, индекс шангајске берзе у једној недељи пао је на 1500 поена. Кинески регулатори морали су да интервенишу на тржишту много жешћим методама, забранивши трговину за безмало 1.700 емитената и, тржиште се смирило. Међутим, почетком минуле недеље, када су делимично укинута ограничења – тржиште је поново колабирало.

Аналитичари су склони мишљењу да ће кинеска влада бити у стању да стави ситуацију под контролу и угаси кризу. Међутим, прелазак кинеске економије на потрошачки, постиндустријски развој неће бити могућ без повећања потрошачког потенцијала кинеског друштва, што се може постићи само растом кредитирања грађана. Истовремено, како је показало искуство западних земаља, прелазак на постиндустријску економију прати повећање шпекулативних инвестиција.

У блиској будућности руководство Кине ће бити суочено са константним проблемима у вези са акумулацијом капитала и убрзањем раста потрошње и кредита. Решавање ових проблема захтеваће повлачење средстава која Кина тренутно покушава да инвестира у иностране пројекте, што ће значајно умањити утицај Кине у светској економији.

Међутим, највећи проблем није на економском плану, већ на друштвеном. У кинеском друштву појачавају се егоистичка, индивидуалистичка расположења. Кинези се постепено одвикавају од рада и навикавају се да троше више него што зарађују. То ће довести до ерозије и деградације темеља кинеског друштва и до огромних друштвених економских поремећаја у земљи са милијарду и по становника.

fakti.org/globotpor/kina/kina-pred-velikim-potresima-jer-vencava-komunizam-i-americku-ekonomiju

Прочитај без интернета:
1 глас