ПРЕТХОДНО ЈЕ ОЧИСТИО АМЕРИКУ ОД НАСЛЕЂА ВЕЛИКОГ ФРАНКЛИНА РУЗВЕЛТА

Почело је свеобухватно „чишћење“ Холивуда и рузвелтовског Стејт департмана од оних који су подржавали и остваривали политику сарадње са СССР. Управо та „чистка“ претворила је Холивуд у фабрику наркотичких обмана за цео свет, а Стејт департман у генератор хладног рата и орган управљања тим ратом

  • Сећање на то чишћење још увек присили америчку интелигенцију да се смркне и дрхти као зец који у даљини чује завијање вука. А то вучје завијање сада долази иза леђа Хилари Клинтон
  • Не скривајући се нарочито, ти стари вукови отворено су говорили онда, а настављају да говоре и данас да су у Другом светском рату САД погрешно изабрале савезнике, да су они били дужни да се боре заједно са Хитлером против СССР-а, а постоје и веома озбиљни разлози за претпоставку да су 8. маја 1945. они закључили сепаратни мир са Хитлеровом Немачком
  • Садашња два од три главна кандидата за дужност председника САД из обе америчке политичке партије – Доналд Трамп и Берни Сандерс – разилазе се у многим питањима, али сложно долазе до закључка да је неопходно не само да се заустави безумље америчких интервенција по свету, него и да се дође до праве, а не тактичке сарадње са Русијом. Чак је и Џон Кејсик, видећи популарност тих идеја, променио реторику и само Хилари Клинтон и даље рачуна на хладни рат

Пише: Александар БРОДСКИ

        ОДЛИКА садашњих избора у САД јесте то што постепено све већу улогу у њима почиње да игра симболични смисао одвијања догађаја. Уосталом, то и не чуди ако се узме у обзир да су главне теме тих избора – хладни рат са Русијом и разни конфликти на Великом Блиском Истоку, укључујући и битке које се воде у околини планине Мегидо која се у Светом Писму помиње као Армагедон – место финалне борбе између добра и зла.

        Зачуђујуће је то што симболично значење датума које терористи бирају за своје акције очигледно није муслиманско. На пример, терористички напад у Паризу дешава се у петак, 13., који је на Западу значајан у вези са питањем Темплара, авион са руским туристима експлодира изнад Египта на „дан Свих светих“ познат као Ноћ вештица, а 11. септембар је дан који од 1572. католици прослављају не толико као дан битке код Лепанта, него и као Вартоломејску ноћ.

        Тај симболизам отпочела је Хилари Клинтон када је своју изборну кампању почела са постоља споменика Рузвелту у граду Њујорку и ту одмах изјавила да – када постане председник – неће допустити „другу Јалту“.

        У датом случају може јој се веровати, будући да се она читавог живота бори са првом Јалтом – пројектом мира Франклина Делано Рузвелта, који је у фебруару 1945. постао основа споразума на Јалти, чији је циљ био да се спречи нови светски рат рачунајући и хладни.

        Недавно је њен симболизам пун лицемерја и цинизма добио нову подлогу у држави Мисури, која је 1950-их постала симбол терора оних који су у САД дошли на власт после Трумановог државног преврата. Управо у Мисурију, у региону Сент-Луиса, у Пруит Игоу, социјални програми развоја америчких градова које је започео Рузвелт демонстративно су „избачени из колосека“ и постали симбол терора властодржаца против народа који се „осмелио“ да 1940. гласа за Рузвелта.

        Управо то гласање учинило је САД једним од оснивача антихитлеровске коалиције, али после Рузвелтове изненадне смрти његовим социјалним програмом позабавили су се његови непријатељи и ствар се није завршила са Пруит-Игоу.

        Почело је свеобухватно „чишћење“ Холивуда и рузвелтовског Стејт департмана од оних који су подржавали и остваривали политику сарадње са СССР-ом, чији је архитекта био тај уистину велики амерички председник.

        Управо та „чистка“ претворила је Холивуд у фабрику наркотичких обмана за цео свет, а Стејт департман у генератор хладног рата и орган управљања тим ратом.

        Сећање на то чишћење још увек присили америчку интелигенцију да се смркне и дрхти као зец који у даљини чује завијање вука.

        Вучје завијање оних који сада стоје иза леђа Хилари Клинтон.

        Не скривајући се нарочито, ти стари вукови отворено су говорили тада и настављају да говоре и сада да су у Другом светском рату САД погрешно изабрале савезнике, да су они били дужни да се боре заједно са Хитлером против СССР-а, а постоје и веома озбиљни разлози за претпоставку да су 8. маја 1945. они закључили сепаратни мир са Хитлеровом Немачком.

        Посебан ужас тог празника „победе“ појачавала је чињеница да су САД у том моменту већ поседовале нуклеарно оружје и само је хероизам совјетских ратника учинио пад хитлеровске Немачке толико силовитим да је сепаратни мир постао немогућ, а план „Немогуће“ – немогућ. Следећи дан, 9. мај, постао је прави празник праве Победе, победе над сликом пакла на земљи, дан који и даље обележавамо.

        А све је могло другачије да крене! Припрема планова напада „савезника“ на СССР тада је већ улазила у завршну фазу, а на совјетске градове, од којих је половина и тако већ била у рушевинама, могле су да се обруше атомске бомбе. Али, као што је рекао Фрeнклин Рузвелт у свом инаугурационом говору, када је први пут узео у руке кормило државе готово уништене Великом депресијом: „Only Thing We Have to Fear Is Fear Itself …“, односно: „Једино чега треба да се плашимо то је – самог страха, неразумног, нејасног, неоправданог ужаса који паралише потребне напоре за претварање одступања у офанзиву…“

        И амерички народ је 1933. успео да савлада свој ужас пред економском кризом, а 1952. пред неонацистима Макартија. Можемо само да зажалимо што се у Русији ништа не зна о дискусијама у Сенату САД сенатора Макартија против Армије САД, које су зауставиле победнички ход црног пројекта света створеног на Западу. Армија САД победила је такозвану комисију за антиамеричко деловање! Истина, она није победила без помоћи МиГ-15 и МиГ-17 који су на Корејском полуострву доказали да до циљева неће долетети амерички бомбардери којима наређења издају непријатељи народа који су победили Хитлера. И, како се сада испоставља, америчка армија, која је 1952. „шутнула“ на сметлиште сенатора Макартија, спремна је да 2016. сложно гласа за Доналда Трампа и гувернера Сандерса.

        Међутим, садашња два главна кандидата за дужност председника САД из обе политичке партије – републиканске и демократске – разилазе се у многим питањима, али говорећи о спољној политици сложно долазе до закључка да је неопходно не само да се заустави безумље америчких интервенција, него и да се започне усклађивање праве, а не тактичке сарадње са Русијом. Чак је и Кејсик видећи популарност тих идеја променио своју реторику и само Хилари Клинтон и даље рачуна на хладни рат.

        При том изјаве Трампа и Сандерса уопште не значе да ће они ставити руске интересе изнад интереса Америке, а америчка армија им у томе помагати. То чак не значи да ће се они обазирати на руске интересе онако као што се Рузвелт обазирао на интересе СССР-а. Али ће, например, Трамп, због свог карактера рачунати на њих као трговац и комерцијалиста: познавање интереса партнера на преговорима много вреди, а умеће – рачунати на те интересе приликом склапања уговора, још више вреди.

        Сандерс већ сада у тв-дебатама отворено објашњава да је улога Хенрија Кисинџера била деструктивна за САД и да је на крају довела до појављивања Исламске државе. Изговарајући то, он се јасно обраћа не само америчким бирачима, него и девојчици Албини директно објашњава да је Кисинџер са смањењем напетости учинио исто што је учинила и његова ученица Хилари Клинтон са „ресетовањем“ и да се зато ништа добро не може очекивати од недавне посете Кисинџера Москви.

        Наравно, приликом разматрања овог становишта – положај главе изазива болан осећај у вратним пршљеновима и мишићима, али на парадоксалан начин без ње није могуће дефинисати интересе Русије у геополитичким окршајима који данас одређују облик сутрашњег света. Да би се то разумело, довољно је сетити се речи Ралфа Ингерсола, америчког новинара и оснивача СМЕРШ-а на Европском попришту ратних дејстава, који је добио назив Армија Привиђења:

Ралф Ингерсол

         „Чак су се и мислећи Американци упутили у рат са представом о фашизму добијеном из друге руке или са веома приближном представом о филозофији фашизма. Понеки новинар, популарни председник, неколико професора и два-три политичка делатника – ето од кога су они чули о суштини фашизма и о томе до чега може да доведе антисемитизам. Ипак, мало ко од Американаца је заиста веровао тим људима. У сваком случају, само појединци су веровали у приче о Немачкој која је после десет година фашизма непрепознатљива. Појединци су били свесни да су Немци створили праву робовласничку државу и намеравали да читав преостали свет преуреде по том обличју. Ја о свему овоме пишем и поново осећам оно исто потиштено стање духа као и оних дана. Нисам сигуран да смо ми заиста усвојили моралну поуку која је плаћена тако скупо“.

        Они који данас желе да доведу Хилари Клинтон у Белу кућу тада су, у ствари, покрали амерички народ, његову свест о учешћу у највећем чину у историји човечанства и то заменили лажном гордошћу борбом са тоталитарним, ауторитарним или само неподобним режимима. Американци су донедавно искрено веровали да је њихова армија ослобађала Ирачане од Садама Хусеина, Либијце од Гадафија, Србе од Милошевића, а Русе од „Путинове диктатуре“.

        И све то – у име демократије, у име тријумфа слободе. Управо у томе и јесте религија неоконзервативаца коју они покушавају да наметну Америци и читавом свету. А то може и мора да исплива на тв-дебате између Доналда Трампа и Хилари Клинтон. И испливаће ако Хилари постане кандидат. А на њима треба да се присети подршке исламистима на Косову и Босни, Шамилу Басајеву на Северном Кавказу, као и опомене упућене Клинтоновима да у Русији постоји нуклеарна тријада, коју су чули у одговору на њихове претње од Бориса Николајевича Јељцина који је, иначе, почињао са искреним усхићењем према САД. На крају, све ће се свести на питање „Who lost Russia?“ у смислу „Ко је претворио демократску Русију у непријатеља америчке демократије?“

        Ово питање веома је бринуло америчку интелигенцију током 1990-их када је породица Клинтонових почињала да усмерава човечанство на пут којим оно сада иде. А на крају тог пута расту такве печурке да у САД неће бити сувишно свакодневно тв-показивање Јељцинове опомене. Али, Американци, ипак, ништа неће разумети док се не сете моралних лекција Другог светског рата о којима пише Ралф Ингерсол. Без тога ће Хилари Клинтон са њој својственим умећем питање „Ко је изгубио Русију“ претворити у питање „Ко није „исцедио“ Русију?“

        Испоставиће се да је Русију изгубио Џорџ Буш-млађи када је видео душу у очима Владимира Путина и смањио притисак на Путина, омогућио му да обнови Руску државу и њене савезнике – армију и флоту.

        Пре неколико дана, уочи гласања у пет држава, рачунајући и Мисури, Барак Обама дао је интервју листу „Атлантик“ у којем је изјавио да је поносан због тога што 2013. није попустио под притиском Хилари Клинтон и што је одбио да санкционише бомбардовање Асадове Сирије. При том поједини фрагменти тог интервјуа представљају алузију на спремност председника САД да отворено изјави да је Хилари Клинтон дала зелено светло за бомбардовање Либије упркос његовом мишљењу и мишљењу потпредседника Бајдена.

        Заправо, то је већ одавно познато из материјала Конгреса САД о истрази инцидента у Бенгазију, а одатле више није далеко до признања кривице Запада због либијске трагедије од самог почетка. Управо зато о томе неће написати у новинама, као ни о томе да је Гадафијево оружје, које су запленили исламисти у Либији, преусмерено у Ирак и Сирију и постало база Исламске Државе.

        А у изборној кампањи, чија суштина је борба са Исламском државом и са Хилари Клинтон, Американцима ће обавезно причати о томе. Њима је потребно да се сете своје велике прошлости и кога су победили у мају 1945. и ко је био њихов стари савезник у Другом светском рату и на себи понео највећи терет рата и у чему је био смисао „Јалтског света“, чија слика се први пут појавила у глави америчког председника Рузвелта. Без тога ће свако „ресетовање“ односа са Русијом неизбежно постати „преоптерећење“, а смањење међународне напетости – предах Запада пред нови круг спирале хладног рата који ће се овог пута сигурно показати као врели.

        Веома врели, а не обмана да ће Русија овога пута пристати на такво попуштање напетости.

        Превела Ксенија Трајковић

fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/klan-koji-stoji-iza-klintonovih-1945-je-hteo-separatni-mir-sa-hitlerom

0 гласовa