Старо Грацко 1999

Масакр у Старом Грацку је убиство 14 српских земљорадника, који су отишли у поље да жању пшеницу на својим њивама. Српске жетеоце су убили припадници албанске терористичке тзв. Ослободилачке Војске Косова /ОВК/UČK* , 23. јула 1999. свега неколико дана по доласку припадника КФОР-а и власти УМНИК-а на Косово и Метохију, после Кумановског споразума 10. јуна 1999.

Иако су имена убица добро позната, ни данас нико није изведен пред лице правде, јер је ЕУЛЕКС одустао од даље истраге. Најтрагичније је то што ни српске власти Косовској Митровици не желе да ово свирепо убиство квалификују као (ратни) злочин.

385913_012002c2_f

ПРЕТХОДНИЦА

Савезна Република Југославија (1992-2003) је трећа јужнословенска држава, која је настала крајем априла 1992. током распада друге Југославије, проглашењем Устава на Жабљаку, од стране делегата Србије и Црне Горе. У то време на простору Хрватске се водио жестоки рат између снага безбедности Републике Хрватске и крајишких Срба, који су већ формирали Републику Српску Крајину. Док је у Босни и Херцеговини, већ почео крвави рат између Срба и муслимана и Хрвата. Ратови на простору западно од реке Дрине су завршили у лето, односно јесен 1995. године, када је у САД, потписан Дејтонски мировни споразум.

Одмах након тога америчке војне фирме почињу да активно помажу албанске сепаратисте са Косова и Метохије, тако што су оснивали терористичке кампове у Републици Албанији, дајући им оружје и логистику. Тако је настала албанска ОВК/UČK, чији су припадници после илегално убацивани на територију СР Југославије, са циљем пљачке, шверца, дестабилизације мира и безбедности, провоцирајући са полицијом и Војском Југославије сукобе већих размера.

У пролеће 1998. сукоби између албанских терориста и припадника српске полиције и војске постају све чешћи и жешћи, што се у лето 1998. претворило у отворени рат, са великим губицима на обе стране. Албански терористи су имали цело време подршку Запада. НАТО пакт је стално претио да ће се укључити у те сукобе и да Београд мора да смањи број војника и полицајаца на Космету, да би се избегла њихова „интервенција“. У јесен 1998. године НАТО пакт почиње да довлачи своје војнике и технику у Вардарску Македонију и Републику Албанију, а некаквим споразумом „Милошевић-Холбрук“ избегнута је агресија на СРЈ, 13. октобра 1998.

Наредне године, 15. јануара 1999. у косметском селу Рачак, општина Штимље, долази до сукоба припадника српске полиције и албанских терориста, које су западни медији фалсификовали, тако што су лажно извештавали по налогу Виљема Вокера, шефа косовске верификационе мисије, како су српски полицајци побили албанске цивиле. Управо тај случај је био окидач за агресију и бомбардовање СРЈ, што је покушано избећи у Рамбујеу, некаквим преговорима представника Србије и косметских Албанаца. Како ни то није успело, амерички генерал Весли Кларк је наредио бомбардовање, односно покренуо геноцидну акцију „Милосрдни Анђео“…

kolaz-bombardovanje

 

Ситуација на Косову и Метохији

Након завршетка ратних сукоба на простору Хрватске и Босне и Херцеговине 1995. године један део српских избеглица долази из Крајине на Космет, који бивају често нападани од албанских банди. Већ тада се створила екстремна, терористичка група под називом Ослободилачка Војска Косова (ОВК/UČK ). Њу су основали Адем Јашари, Хашим Тачи још 1994. године. Њихову окосницу су чинили Албанци који су се добровољно борили у хрватској и муслиманској војсци западно од реке Дрине током ратова 1991-1995.

Терористи албанске ОВК/UČK су 1996-1998 вршили отворене нападе на српске цивиле и албанске који су признавали власт Републике Србије. Нападали су и српске полицајце и војнике ВЈ. Напетост између Срба и Албанаца је стално расла. У пролеће 1998. почиње отворени рат албанске ОВК против државних институција и српских снага безбедности. Албанци су киднаповали Србе и често су одводили у „Жуту кућу“, где су им вађени органи. Још 1996. године у Албанији НАТО оснива кампове за обуку албанских терориста, које и наоружава, па их шаље преко границе у СРЈ, на територију Космета, да врше диверзије. НАТО Пакт се званично меша 24. марта 1999. када почиње бомбардовање СР Југославије под шифрованим именом „Милосрдни Анђео“. Та агресија траје све до 10. јуна 1999. када је у Куманову потписан споразум, односно да снаге ОУН и КФОР-а дођу на Косово и Метохију и преузму власт. Српска војска и државне институције се повлаче са Космета, а припадници албанске ОВК/UČK се враћају на Космет и настављају да дивљају и хараче српску имовину.

Taci-i-trgovina-organima

Средином јуна 1999. после повлачења Војске СР Југославије, српске полиције и државне администрације Србије и СРЈ, поново се враћају припадници албанске ОВК/UČK који у присуству више од 50.000 војника КФОР-а чине масовна убиства српских и неалбанских цивила, пљачку, паљење српске имовине. Тај огроман талас насиља тешко је било и описати. 23. јула 1999. године срушен је динамитом велики православни Храм св. Тројице у Ђаковици, пре тога је скрнављен и пљачкан. Албанци су целу ноћ до зоре радовали се томе. Већ тада у Ђаковици није било ниједног Србина, а у старој цркви пронађено је шест српских лешева. У Гњилану је дан касније срушен споменик српском Кнезу Лазару (српском војсковођи у Косовском боју 1389.), док је у гњиланској болници такође пронађено 6 лешева Срба. 15. јуна 1999. је у Призрену уништена Саборна црква, као и други бројни културно-историјски споменици широм српске покрајине.

Манастир Свете Тројице 17. марта 2004.

ЗЛОЧИН

23. јула 1999. догодио се можда и највећи злочин у покрајини, након доласка КФОР-а. Око подне тај дан 14 српских земљорадника (међу којима и једно дете) је изашло у поље, на своје њиве да пожању жито на једној малој њиви. Српски земљорадници су у страху за своје животе тражили од војника КФОР-а да их заштити када иду у поље да раде, али они су се правдали да нема довољно средстава. Из суседног албанског села Стари Алаш у рано предвечерје око 20 сати, пришла је група албанских терориста ОВК/UČK коју је предводио Бег Шаћири са својом групом. Они су испалили ка српским жетеоцима на стотине метака и нико није од њих преживео. Сви су пали, као покошени на лицу места, док је један успео да побегне код трактора, али је ухваћен и убијен. Након пуцњаве злочинци су дошли на место злочина и испалили још један метак свакој жртви у главу. А после су узели ножеве и додатно се иживљавали над жртвама. Вадили су им срца, мозак и секли делове тела. Албански терористи су пуцали из 9 пушака (7,62мм) и 2 пиштоља. После злочина неколико мештана Старо Грацко је покушало да приђе на место злочина али су били страховито уплашени. Неки мештани су кренули одмах у избеглиштво, а већи део је остао, желећи да остану да остану на својој земљи. Наредних дана су мештани ископали раке и достојно сахранили жетеоце.

Murdered Serbian wheat reapers /photo: Novosti On 23. July 1999. Albanians and USA terrorists ambushed and killed 14 Serbs in the wheat field in Staro Gracko near Lipljan. The youngest of them was seventeen.

Сат времена након злочина у Старом Грацку, припадници британског КФОР-а су затворили све прилазе око Старог Грацка. Потрага за злочинцима је настављена наредних дана. Тек 9. августа 1999. је ухапшена Шаћиријева група (56 терориста ОВК/UČK), која је у НАТО бази провела 12 дана. Пуштени су по налогу „са врха“. Јавности је објављено да „нема довољно доказа“. Иако је тада у НАТО бази сачињено неколико докумената које говоре о томе да су злочинци били испитивани и да су све признали британским војнцима КФОР-а.

0014StaroGracko

Полиција УМНИК-а је 28. јула 1999. извршила претресе у 25 кућа Албанаца, али није нашла доказе. На школи у Старом Грацку је стављена плоча са именима свих 14 погинулих у овом злочину. На плочи су поред имена погинулих записани и следећи стихови:

„У МОМЕ ПОЉУ ВЕСЕЛА
ЖЕТВЕНА ПЕСМА НЕ ЧУЈЕ СЕ ВИШЕ!
А НА МЕНИ ЈЕ ДА СВЕДОЧИМ И ПАМТИМ,
ЗЛО ПОЧИЊЕНО ДА НИКАД НЕ ЗАБОРАВИМ!“

Недуго након сахране српских жетеоца из Старог Грацка, надгробне плоче жртава су порушене и уништена је спомен-плоча. Поред тога постављене су нагазне мине око гробља, тако да Срби не могу да иду на гробље нити да запале свеће својим најмилијима. Када су Срби затражили опет помоћ од КФОР-а да разминира гробље, војници КФОР-а су се смејали рођацима погинулих у лице.

Један Албанац из села Стари Алаш, који је долазио у Старо Грацко да ради, дружио се са мештанима Србима убијен је након 26. јула 1999. јер су се Албанци бојали да не ода комшијама Србима ко је убио српске жетеоце старограчане.

Породице жртава су у Косовској Митровици (администрација Републике Србије) добиле решења, да су жртве из Старог Грацка умрле природном смрћу?!

žrtve-iz-Starog-Grackog

ИМЕНА ЖРТАВА

Седам жртава је живело у селу Старо Грацко, а остали у суседним селима.

  1. Андрија М. Одаловић (1967.), није имао доњи део, јер му је био одсечен.
  2. Јовица Живић (1970.), погођен метком, а исечена му је десна рука и уво.
  3. Радован И. Живић (1967.), погођен метком, масакриран ножем.
  4. Слободан Ч. Јанићијевић (1965.)
  5. Миле Ђ. Јанићијевић (1957.)
  6. Новице М. Јанићијевић (1961.)
  7. Момчило Ђ. Јанићијевић (1946.)
  8. Станимир М. Ђекић (1955.), заклан и вене му исечене.
  9. Бождар Ђекић (1955.), заклан, гркљан му пресечен, одсечене му руке и ноге.
  10. Саше Ј. Цвејића (1973.)
  11. Љубише Д. Цвејић (1939.), погођен метком, потом заклан, није имао гркљан.
  12. Никола Д. Стојановић (1936.), масакриран
  13. Миодрага Тепшић (1951.), масакриран по ногама и телу. Он је највише масакриран.
  14. Милована Јовановић (1969.), масакриран и очи су му паљене на ауспух трактора.

 

ИМЕНА ЗЛОЧИНАЦА

saciri

    1. Бег Шаћири, од оца Исмаила, рођен15. јула 1960. у селу Црни Брег, крај Липљана. Има жену Хамиду (1961.), са којом има синове: Мухамеда (1981.) и Фикрета (1982.); и ћерку: Ксилу (1984.). За време рата на простору Космета 1998-1999 командовао је јединицом „Фортуна“ у оквиру 121. бригаде ОВК, са којом је по сопственом признању починио многе злочине. Између осталих и овај у Старом Грацку.
    2. Линда Кренази, од оца Сабрија, рођена 30. марта 1979. године. Била је чланица 96. батаљона при ОВК/UČK, која је вршила злочине у околини Неродимља, на југоистоку Космета. У Урошевцу јој је био штаб ОВК/UČK. Од 10. априла 1999. борави на Паштрику. Тада је приступила ОВК/UČK и учествовала је у неколико напада на српске цивиле и полицајце. 22. маја 1999. је рањена и отишла на лечење у албански град Брурел. Вратила се на Космет 8. јуна 1999. и наставила борбу у својој терористичкој јединици ОВК/UČK.
    3. Ајваз Корпузи, од оца Бехрама, рођен је 21. маја 1956. у селу Седларе, општина Липљан. Отишао је као младић у Републику Албанију, где је боравио 1991. Тамо је одслужио војни рок. После одлази у Западну Европу где се придружио албанској емиграцији, која се бавила организованим криминалом (дрога, проституција, шверц оружја, пљачке, уцене…). На Космет долази 1998. године, па је одмах постао члан 121. бригаде ОВК/UČK. Постао је официр Војне полиције ОВК/UČK. Са својом јединицом је био активан у борби против српске полиције и ВЈ. Имао је подугачак низ злочиначких акција у којима је учествовао (Клечка, Црнољево, Лапушник, Магура, Словање…). Сматра се главним организатором етничког чишћења општине  Липљан. Један од његових злочина је и овај у Старом Грацку 23. јула 1999.
    4. Ахмет Батифу
    5. Илир Батифу
    6. Наим Батифу
    7. Мухамед Адеми
    8. Зенел Амерлаху
    9. Ментор Амерлаху
    10. Блерим Хокса
    11. Али Мејзиноли
    12. Милазим Битићи
    13. Блерим Јашаница
    14. Рахим Подварица
    15. Шабани
    16. Салиху Шаћири
    17. Бесим Алиу
    18. Зења Бечај

 

ПОСЛЕДИЦЕ

Рашко-призренски епископ Артемије је успео са неколико људи септембра 1999. године да оснује Српско Народно Веће Косова и Метохије, које је требало да организује живот Срба у покрајини након окупације. ОВК/UČK је тада трансформирана у Косовски Заштитни Корпус (КЗК), па су од терористичке организације постали легална оружана формација. Нереди и хаос у српској покрајини су настављени у наредним годинама. 2003. године је убијено двоје деце, а рањено четверо у Гораждевцу. Средином марта 2004. отпочиње велики погром српског живља, када је више од 50.000 Албанаца напало око 16.000 Срба у целој покрајини Косово и Метохија, почињена је огромна материјална штета, а убијено је неколико десетина Срба.

17. фебруара 2008. године у Приштини под одобрењем НАТО пакта и ЕУ, проглашена је држава тзв. Република Косово. Неколико десетина држава у свету је по диктату САД и Велике Британије признало ту парадржаву и успоставило дипломатске везе са њом.

ХАПШЕЊА

Октобра 2007. године полиција УМНИК-а је ухапсила Мазљума Битићија, из села Велики Алаш код Липљана, због сумње да је умешан у овај злочин, али је пуштен после 2 месеца, због „недостатка доказа“. Од момента када је отпочело хапшење починилаца и истрага па до данас постоје политички притисци албанских вођа из Приштине, којима није у циљу да се овај злочин разреши.

+ Учитељица Милева Пешић из Старог Грацка прича о овом злочину  

+ Емисија „Изазови истине“ бр. 290. „Завера ћутања“

***

11745348_471139666388651_3531928828900487057_n

Да се не заборави и не понови!

* ОВК/UČKThe Kosovo Liberation Army (abbreviated KLA; Albanian: Ushtria Çlirimtare e Kosovës—UÇK) was an ethnic-Albanian paramilitary organisation

facebookreporter.org/2016/07/23/klauck-%D0%B7%D0%BB%D0%BE%D1%87%D0%B8%D0%BD-%D0%BD%D0%B0%D0%B4-%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8%D0%BC%D0%B0-%D1%81%D1%82%D0%B0%D1%80%D0%BE-%D0%B3%D1%80%D0%B0%D1%86%D0%BA%D0%BE-23-07-1999-%D0%BA%D0%BE/

Прочитај без интернета:
0 гласовa