• Све је цинично и лако: треба исмејавати мету пропагандистичког напада, учинити је предметом „Великог Ха-Ха“. При том, учинити тако да се публика смеје не размишљајући – чему. После тога са човеком или групом може да са ради било шта. Понекад у таквој пропаганди нема ничег страшног, а понекад може чак и до рата да доведе
  • Председик Русије, Владимир Путин, јаше на коњу обнаженог торза. Какав хировит мачо! Ха-ха!
  • У „белим књигама“ и другим владиним извештајима наводе се бројне оптужбе против неподобних лидера. Ко је од новинара главних америчких медија спреман да ризикујући каријеру провери чињенице и оповргне их?
  • За мене је посебно одвратан принцип „Великог Ха-ха!“. Ако видите да медији почињу неког да демонизују, знајте да иза тога стоји – намерна лаж
  • Зато  сам са тог становишта анализирао оптужбе против Русије због обарања МН-17 „Малезијске авиокомпаније“ коју су покренули британски блогер, Елиот Хигинс и аустралијска тв-емисија „60 минута“, а такође и чудновату интерпретацију кризе у Украјини од стране представника САД у ОУН, Саманте Пауер

        РОБЕРТ Пери једна је од великих звезда америчког новинарства.

        Његове истраге по предмету „Иран-Контрас“, које су раскринкале владу САД у нелегалној подршци „контраша“ у вођењу оружане борбе против легалне владе Никарагве, ушле су у „златни фонд“ америчке журналистике 20. века.

        Већ средином 1990-их он је напустио високу журналистику у знак протеста против тога што се штампа која се некад поносила својом независношћу претворила у послугу властодржаца.

        Интернет издање Consortium News које је основао, познато је по редовном разобличавању отворене лажи у водећим америчким медијима попут „Вашингтон поста“ и „Њујорк-тајмса“, као и по персоналној критици најистакнутијих лажова.

        Разоткривања часног америчког новинара посебно су интересантна у светлу готово свакодневног демаскирања „ужаса руске пропаганде“ од стране западних средстава јавног информисања и западних лидера. А супротстављање тој пропаганди почиње да личи на свеобухватна скупа борбена дејства.

        Јер, у Великој Британији је недавно формирана „77. Бригада“ – 1500 људи са еполетама бавиће се контрапропагандом. Европска унија намерава да оснује некакву структуру компликованог назива East Strat Com Team за борбу са „руском пропагандом“ у републикама бившег СССР-а.

        Што се каже – кривац се сам издаје!

        Али, ево шта о свему пише Роберт Пери:

        „Каријеру новинара започео сам 1974.  у агенцији Асошијетед прес. Данас, четири деценије касније, забринут сам због тога како Американци реагују на информацију, односно прецизније, како пропагатори пакују своје премисе да би добили реакцију која им је потребна.

        Све је цинично и лако: треба исмејавати мету пропагандистичког напада, учинити је предметом „Великог Ха-Ха“. При том, учинити тако да се публика смеје не размишљајући – чему. После тога са човеком или групом може да са ради било шта. Понекад у таквој пропаганди нема ничег страшног, а понекад може чак и до рата да доведе.

        Неке колеге насрнуле су на мене када сам 2000. стао у одбрану потпредседника Ала Гора. Хајка против њега дошла је до тога да су наши, чак и водећи медији, почели да му приписују речи које он није изговорио, на пример: „Ја сам измислио Интернет“.  Гора су исмејавали у корист много шармантнијег Џорџа Буша, који је својим омиљеним новинарима давао надимке као домаћим животињама.

        Исмевање Гора настављено је и током председничких избора на којима је он учествовао као кандидат Демократске партије и добио већину гласова бирача. Да су тада на Флориди сви листићи били пребројани како треба – он би добио гласове те државе и заузео место у Белој кући. Међутим, наши медији занети пропагандом представили су ствар тако као да је идеја о поновном бројању гласова била нечија прљава игра.

        Ради се о томе што се према Гору формирао однос као према неуспешном човеку. Можда је поред осталог и због тога Врховни суд САД одбио поновно пребројавање гласова на Флориди и тако у тој држави, дакле, у читавој земљи дао победу Џорџу Бушу-млађем. А још су и новинари стали у његову одбрану од ништарије Гора.

        Сва даља догађања могла су да крену у много мирнијем правцу да су босови америчких медија били следбеници обичне идеје: само амерички бирачи треба да одлучују ко ће бити председник. Али… овај Гор је тако трапав! Ха-ха!

        Таква технологија је формирана и постала доминантна у америчкој журналистици пре 2000. Још у време председника Роналда Регана његов спретни тим пропагатора демонстрирао је умеће у обликовању слике света. Они су преко медија убеђивали Американце да осиромашени сељци у Централној Америци представљају озбиљну опасност за САД и да их зато треба уништити.

        Председник Никарагве, Данијел Ортега, постао је „диктатор са наочарима“, а Никарагва под владавином Сандиниста проглашена је за „тоталитарну тамницу“.

        Следбенике САД уздизали су до неба без обзира што су били корумпирани и сурови. Налазећи се вечито у „хај“ расположењу никарагвански „контраши постали су морални еквивалент“ очева-оснивача САД, а крвави диктатор Гватемале, Ефраин Риос Монт постао је недовољно схваћен добри хришћанин.

        Од тада се свака међународна криза рутински развијала, утабаним путем. Ирачки диктатор Садам Хусеин био је „гори од Хитлера“. Његова војска избацивала је новорођенчад из колевке и ударала њима о под.

        Председик Русије, Владимир Путин, јаше на коњу обнаженог торза. Какав хировит мачо! Ха-ха!

        У „белим књигама“ и другим владиним извештајима наводе се бројне оптужбе против неподобних лидера. Ко је од новинара главних америчких медија спреман да ризикујући каријеру провери чињенице и оповргне их?

        Нема сумње да ћете пливајући у потребном правцу постићи сјајну каријеру. На пример, можете постати „звезда“, ако као репортер добијете „вест“ из обавештајне заједнице САД о томе како је ужасан следећи планирани „зликовац“.

        Или, можете себи да створите имиџ „грађанског активисте“ и нађете на Интернету податке који потврђују саопштења владе САД. Тако можете очекивати посао у великим медијима или донације Агенције за међународни развој.

        Али, ја сам изашао из те игре. Уморио сам се од борбе налазећи се унутар система – у информативној агенцији Асошијетед прес, часописа „Њусвик“, или аналитичког програма „Фронт-лајн“ тв- компаније Пи-би-ес. Покушавао сам да наговорим уреднике да добаце изазов владајућој пропаганди. Они су били заплашени, непријатељски и противили су се. На крају сам отишао и основао сајт на Интернету.

        По мом мишљењу, мисија новинара је следећа: скептично се односити према свему што вам било која влада или моћна организација намеће као истину. То постаје веома важно у време међународних криза које су бремените претњама рата или истребљења свега живог на планети, као што је садашња криза у Украјини.

        То не значи да владе и моћне организације увек лажу, али значи да су новинари дужни да траже необориве доказе и чињенице пре него што поверују у оно што им се говори. На моју жалост такво становиште постаје све ређе.

        У садашње време нема ништа необично у томе што „Њујорк тајмс“  и „Вашингтон пост“ марширају уз музику коју им свира влада САД по питањима спољне политике. Нема ничег необичног ни у томе што новинари великих медија не сносе никакву одговорност због преношења информација које се касније испоставе лажним. Чак и ако је то довело до рата.

        Ипак, колико год да је ниско пало новинарство САД и читавог Западног света, ја још увек верујем у принципе. Једини -изам у који верујем, то је журнализам. Журнализам се може дефинисати као прикупљање чињеница које нису у супротности са здравим разумом и њихово представљање на јасан начин за обичног човека.

        За мене је посебно одвратан принцип „Великог Ха-ха!“ Ако видите да медији почињу неког да демонизују, знајте да иза тога стоји намерна лаж.

        Недавно сам са тог становишта анализирао оптужбе против Русије због обарања МН-17„Малезијске авиокомпаније“ коју су покренули британски блогер, Елиот Хигинс и аустралијска тв-емисија „60 минута“, а такође и чудновату интерпретацију кризе у Украјини од стране представника САД у ОУН, Саманте Пауер.

        Понављам, ја само доследно користим принципе новинарства. Али, то због нечег вређа људе који су дошли до супротних закључака и не желе да од њих одустану. Или, оне којима су настале заблуде корисне. А онда почињу мене да жигошу као „саучесника“: „саучесник Сандиниста“, „саучесник Ела Гора“, „саучесник Садама“, „саучесник Путина“.

        Али, у ствари, мени се уопште не допада баш то „Велико Ха-Ха“.

        Превела Ксенија Трајковић

fakti.org/globotpor/alter-america/robert-peri-ko-stane-na-put-lazima-sad-sada-je-kao-ja-putinov-saucesnik

0 гласовa