ПРВИ ПОКУШАЈ ЈЕ БИО ПРЕД НОВУ ГОДИНУ, А СИГУРНО ЋЕ УСЛЕДИТИ НОВИ

Сукоб са полицијом на протесту против Закона о раду испред Скупштине РС 

  • У тренутку када се учинило да је успех био на дохвату руке, тактички сценарио насилног заузимања Скупштине РС једног од главних „стубова режима“ пред камерама је неопрезно открио посланик Драган Чавић (исти је као председник РС потписао чувени „Извештај о Сребреници“). Окупљену масу, која је лупала на вратима Скупштине, Чавић је подстрекивао: „Ви споља, а ми ћемо изнутра“
  • Оштро упозорен од стране присутног министра унутрашњих послова РС Драгана Лукача на кривичне импликације запаљивог хушкања, Чавић је устукнуо. Ускоро затим, и маса окупљена „споља“ се разишла, а мајдановци довезени из Добоја (иначе јединог града у РС који се, под градоначелником Обреном Петровићем, придружио „заједници општина турског света“) необављена посла су враћени кући
  • Суштина клопке је у томе што се власт РС увлачи у добровољно учешће у хибридном рату који се против ње води, са нескривеним циљем њеног уништења
  • Сарадњом са иностраним финансијским „спасиоцима“ и спровођењем тобоже реформских „агенди“, власт доприноси стварању унутрашњег стања дубоког и оправданог незадовољства. Друге агенције иностраних партнера – више не финансијске – тада ступају на сцену, и нагомилано незадовољство усмеравају у професионално режирани улични бунт
Пише: Стефан КАРГАНОВИЋ

        ДА ЛИ ће брижљиво изрежирани покушај уличног јуриша на Народну Скупштину Републике Српске 28. децембра 2015. Отрезнити власт и привести је, ако не „к познанију права“, онда бар окаснелом схватању дубине егзистенцијалне опасности у којој се Република налази?

        По сценарију од којег би задовољни Џин Шарп – упркос поодмаклим годинама – доживео оргазам, око трихиљаде „разјарених грађана“ у Бањалуци (од којих је најмање половина, као појачање, довезено из Добоја) окупило се испред скупштинске зграде да протестује против новог Закона о раду, чије су усвајање – под интензивним притиском ММФ-а и сродних међународних филантропских удружења -тог дана посланици разматрали. Масовна акција на улици професионално је синхронизована са in camera понашањем челника опозиционог „Савеза за промене“, у скупштинској дворани.

        Оперативни модел за Бањалуку подсећао је неодољиво на упад руље 2003. године у скупштину Грузије и понижавајуће физичко уклањање потрошеног председника те земље Едварда Шевернадзеа.

        У тренутку када се учинило да је и у Бањалуци успех био на дохвату руке, тактички сценарио насилног заузимања скупштине као једног од главних „стубова режима“ пред камерама је неопрезно открио посланик Драган Чавић (исти је као председник РС потписао чувени „Извештај о Сребреници“). Окупљену масу, која је лупала на вратима Скупштине, Чавић је подстрекивао: „Ви споља, а ми ћемо изнутра.“

        Оштро упозорен од стране присутног министра унутрашњих послова РС Драгана Лукача на кривичне импликације запаљивог хушкања, Чавић је устукнуо. Ускоро затим, и маса окупљена „споља“ се разишла, а мајдановци довезени из Добоја (иначе јединог града у РС који се, под градоначелником Обреном Петровићем, придружио „заједници општина турског света“) необављена посла су враћени кући.

        Инцидент пред (и у) Народној Скупштини Републике Српске био је замишљен као „грађанска“ реприза недавно успостављеног преседана илегалног упада полицијских органа Босне и Херцеговине у локалне и државне установе РС у Новом Граду.

        Лако је предвидети да ће, под наркозом самозаваравања, руководство Републике Српске ноншалантно одмахнути руком и убрзо – до следећег неизбежног удара – заборавити, и оставити неанализираним, и овај неуспели покушај нормализације рушења државних институција. Ако тако поступе, то ће им бити фатална грешка.

        Знаковити догађај од 28. децембра изведен је по класичном шаблону („рецепту“, изразио би се „Канвасов“ специјалиста за преврате, Иван Маровић) како се у одређеном стадијуму изводи обојени пуч. Главне компоненте тог процеса су спој непосредног окидача који је суштински оправдан и циничне злоупотребе таквог легитимног повода за мобилизацију маса, што се одвија под лажном заставом и ради постизања стварних политичких циљева којих су свесни једино скривени организатори метежа.

        Кључ за разумевање онога што се у Бањалуци недавно догодило је спорни Закон о раду, и где је и под каквим околностима та законска мера настала. Званично, у оба БиХ ентитета, усвајање Закона о раду је саставни део „Реформске агенде“, а ту агенду су, наводно, „усвојили“ Савет министара БиХ и власти оба ентитета и Брчко Дистрикта, по препоруци подробније неидентификованог „Савета за спољне послове.“

        Овај Савет је, дакле, инстанца одакле је диктирана не само чувена „Реформска агенда“, за коју сви нивои власти у БиХ симулирају као да су је они смислили и самоиницијативно спроводе, већ и специфичне мере срачунате на стварање пословне климе која највише одговара страном корпоративном капиталу, а спорни Закон о раду је само један од многобројних примера наметнутих неоколонијалних уредби такве врсте.

        Међутим, испада да је утицајни „Савет“ чије се директиве беспоговорно извршавају све друго осим неког добронамерног домаћег труста мозгова. Пуни назив те установе, одакле БиХ политички фактори црпу законодавно надахнуће, је „Савет за спољне послове Европске Уније“ или Foreign Affairs Council of the European Union (информативни додатак на крају назива, који открива право порекло, у домаћем дискурсу се дискретно и вероватно са разлогом заташкава).

        „Савет“ се састоји не од грађана БиХ или Републике Српске, искрено забринутих за будућност своје земље, него од министара иностраних послова држава-чланица ЕУ и самим тим служи политичким и економским интересима тог наднационалног конгломерата, а не локалних грађана.

        Поред задатка да „обезбеди јединствену, доследну и ефикасну“ заједничку спољну политику, знаковито је да у оквир компетенција „Савета“ улази и обликовање „заједничке комерцијалне политике.“

        Радничко законодавство у БиХ, у овом случају Републици Српској, очигледно улази у опсег тих компетенција, бар у оној мери у којој је политичко руководство нациљане државе довољно корумпирано, уцењено или зомбификовано да „иде европским путем“, и принуђено да пристаје на све услове који му се на том небулозном путу испостављају.

        То је „Савет“ који не саветује, и не даје препоруке. Он наређује и диктира.

Драган Чавић

        У „Реформској агенди за Босну и Херцеговину за период 2015. – 2018. године“, лукаво подметнутој на потпис и обнародовање локалним управљачким номенклатурама, како би се створио преварни утисак да аутономно делују, јасно су изложене основне ставке самоубилачке политике која мора да се води. Већ у члану 3. наводи се да је „о приоритетима који су предвиђени овом агендом разговарано са међународним финансијским институцијама“ које ће „пратити напредак по својим приоритетима“, дакле не по приоритетима држава-субјеката, што подразумева „неопходност спровођења низа структуралних реформи у областима радног законодавства … унапређења пословне климе и конкурентности, реструктурирања јавних предузећа, реформе социјалних давања…“ итд. (члан 7).

        У том контексту се изричито наређује да ће „ентитетске владе, владе кантона и Брчко Дистрикта побољшати своје нацрте закона о раду“ (члан 10). Да не би било недоумице о томе у чијем су интересу пројектована наложена законска „побољшања“, финансијски исцрпљеним жртвама хладно се предочава ко држи и нож и погачу:

        „…Ради избегавања неповољних екстерних услова финансирања, власти у БиХ очекују закључивање финансијских аранжмана са Међународним монетарним фондом, Светском банком и Европском комисијом, које ће спровођења мера фискалне консолидације обезбедити финансијску подршку“ (члан 6).

        А да некој локалној марионети не би пала на памет по која непредвиђена идеја, „Реформска агенда“ се завршава преузимањем свечане „обавезе … да државни, ентитетски, кантонални и ниво власти Брчко Дистрикта ни на који начин неће оспоравати, ометати и блокирати реализацију аранжмана са међународним финансијским институцијама које су директно и индиректно везане за реформске процесе…“ (члан 17).

        Из ових кратких цитата (цела агенда је лако доступна на интернету) очигледно је да главна поента тог наметнутог плана није привредни опоравак и напредак земље жртве, а још мање указивање помоћи како би се уздигла до „европских стандарда“, о чему заведени грађани лаковерно сањају, него учвршћивање система безобзирне корпоративне експлоатације (ох да, то је приказано са рафинираним цинизмом у члану 10 „Реформске агенде“, као ништа мање од „стратешке предности“ девастиране БиХ привреде, па се наглашава „значајан потенцијал у радној снази који тренутно није довољно искориштен“). Јер „даљни раст и просперитет морају бити засновани на привлачењу инвеститиција“ (члан 9), пошто је решење које се састоји од унутрашње штедње и акумулације домаћег капитала, који би радили за добро земље, недозвољени субверзивни концепт. Зато у неоколонијалној привреди и јесте неопходан „привлачан“ Закон о раду, скројен по мери и потребама страних „инвеститора.“

        Политичка клопка је очигледна: разним методама фриволни властодршци се наводе да својим земљама постављају погрешне и у основи неоствариве циљеве, а улазак у „обећану земљу“ (на пример ЕУ) условљава се увођењем неповољних мера (неолиберални економски систем) срачунатих на подривање материјалне базе друштва.

        Очајне управљачке номенклатуре стимулишу се на усмеравано и растуће инострано задуживање као наводно једини могући излаз за попуњавање буџетских рупа. Од тренутка када је производни потенцијал потпуно разорен, успоставља се систем хроничне зависности од лихварских иностраних финансијских институција које кредите дозирају у минималном износу неопходном за клиничко преживљавање пацијента. Затим, свој надређени положај користе да обезглављеној жртви диктирају најситније појединости унутрашње политике, што је увек конципирано на начин који је за жртву – најнеповољнији.

        Суштина клопке је у томе што се власт увлачи у добровољно учешће у хибридном рату који се против ње води, са нескривеним циљем њеног уништења. Сарадњом са иностраним финансијским „спасиоцима“ и спровођењем њихових „агенди“, власт доприноси стварању унутрашњег стања дубоког и оправданог незадовољства.

        Друге агенције иностраних партнера – више не финансијске – тада ступају на сцену, и нагомилано незадовољство усмеравају у професионално режирани улични бунт. Друштвени услови који погодују извођењу „обојене револуције“ стварају се уз активну сарадњу власти која је предодређена за ликвидацију.

        Начин како су Републици Српској наметнути „Реформска агенда“ и политике из којих се састоји – савршен је пример функционисања механизма упрезања жртве у пројекат властитог самоуништења.

        Зна ли ђаво шта је право, али из неког мистериозног разлога то неће? Такву хипотезу уопште не искључује индикативан и до сада недемантовани извештај „Дојче Веле“, под насловом „Руски кредит за финансијски спас Републике Српске“, објављен давног 3. марта 2014. године, у јеку тадашње потраге за изворима повољног финансирања:

        „Премијерка Жељка Цвијановић тврди да је руски кредит много повољнији иако ни она није открила детаље. ,Овим средствима могу се редовно сервисирати обвезе и дуг. Оно по чему се тај кредит разликује од неког другог аранжмана, је да ту нема никаквих политичких условљавања, нема никаквих закона који се вама испостављају као обавеза’, тврди Цвијановић.”

        Ко по сопственом избору прелази са коња на магарца? Свака даља анализа и коментар – чине се излишним.

        Извор: ПЕЧАТ, бр. 404

fakti.org/serbian-point/srpska/koja-uloga-je-namenjena-doboju-u-rusenju-vlasti-u-republici-srpskoj

1 глас