Сребреница – У књизи „Ратни злочини“, немачког истраживача и аналитичара Јиргена Елзнера, потврђује се манипулисање бројем жртава у Сребреници. Он подсећа да су до 2002. године у Подрињу ископана 1.883 леша од којих је само 172 поименично индентификовано. Може се десити да су то и српске жртве. Он такође наводи да бројка 4.600 неидентификованих у Тузли не може говорити о жртвама Сребренице, већ ширег подручја.

„Број муслиманских жртава се инфлаторно повећава и треба оставити времену и стручним екипама да то утврде. Случај Сребреница треба целовито истражити и скинути анатему одговорности са Срба за геноцид. Неспорно је да су се у Сребреници догодили злочини и да починиоце треба привести правди. Међутим, у Сребреници није било геноцида, што је доказао и Институт за ратну документацију Холандије наводећи да у врху политике и војске РС није било планирања злочина, а највећи број страдалих били су припадници 28. муслиманске дивизије у току пробоја. У сваком случају бошњачким круговима и даље одговара позиција жртве јер тиме лакше остварују циљеве унитаризацији БиХ у којој ће имати доминанту улогу „, пише у наведеној књизи.

Када је истражни тим Уједињених нација обишао Сребреницу 1995. године, по налогу генералног секретара, није констатовао злочин геноцида! Они су 24. јула 1995. известили централу у Њујорку да нису пронашли сведоке који би потврдили злочине. Лични изасланик Високе комисије Уједињних нација за људска права, Хјубет Виланд, био је са истражним тимом у Сребреници и Тузли. Ту је разговарао са десетинама Бошњака, у избегличким логорима и колективним смештајима, и притом није пронашао ниједног сведока који би потврдио почињене злочине. Све то није касније спречило Хашки трибунал да осуди окривљене српске команданте.

Посматрачка мисија УН, у свом првом изештају о сребреничкој трагедији, 17. јула 1995, наводи да је у пробоју страдало око 3.000 припадника колоне. На суђењу генералу Крстићу, генерал Армије БиХ Енвер Хаџихасановић изјавио је да је у пробоју страдало 2.628 припадника 28. дивизије. О цивилима се није изјашњавао, али са њима цифра би вероватно била већа.

Број погинулих муслимана у Сребреници није био 8.000, већ око 700 људи, тврдио је све до своје смрти 2010. године Американац Филип Корвин. Он је као изасланик специјалног представника генералног секретара Уједињених нација био координатор Уједињених нација за цивилна питања у Босни и Херцеговини, од пролећа до лета 1995. године. Корвин је увек наглашавао да је преувеличан и број несталих муслимана и оцењивао да све то показује да су званични извештаји о геноциду чисто политичке природе.

„Разлика између 700 и уобичајено помињаних 8.000 није бројчана, она је политичка, “ рекао је Корвин у интервјуу за немачки лист “Југе велт”.“

Први командант и шеф Мисије Уједињених нација у бившој Југославији у периоду од 3. марта 1992. до 2. марта 1993. године, а потом помоћник начелника Генералштаба Индијске армије, Сатиш Намбијар, за агенцију СЕНСЕ је рекао:

„Моје једногодишње искуство првог команданта и шефа Мисије Уједињених нација, помогло ми је да схватим суштинске грешке САД и НАТО политике у проблематичном региону. Приказати Србе као зле, а све остале као добре, не само да је контрапродуктивно, већ је и непоштено. Према мом искуству, све су стране биле криве, али су само Срби признавали да нису анђели, док су други инсистирали на својој невиности. Свих 28.000 војника под мојом командом, као и представници Високог комесаријата УН за избеглице и Црвеног крста, с којима смо билу у сталном контакту, нису регистровали никакав геноцид, сем убијања и масакра типичних за такву врсту сукоба. Верујем да нико од мојих наследника и њихових војника није видео ништа од онога што се тврдило у медијима.“

Слична је тврдња и познатог француског адвоката Жака Вержеса, који цитира речи генерала Филипа Мориона: „Убеђен сам да је становништво Сребренице било жртва вишег интереса, али вишег интереса који се налазио у Сарајеву и Њујорку, али сигурно не у Паризу.

О вишем интересу Њујорка и Сарајева писао је и генерал Сефер Халиловић у књизи „Лукава стратегија“. Он је потврдио да је Изетбеговић дуго планирао да се отресе Сребренице.

„Она би вероватно била изгубљена у сваком мировном договору, зашто онда да не извуче неки политички поен из њене тужне судбине“, закључио је он.

Генерал је на странама ове књиге подсетио председника Изетбеговића на тајни споразим из септембра 1993. године између Сарајева и вођа босанских Срба, који је предвиђао поделу Босне на три етничке мини-државе. Овим споразумом би Сребреница остала у Републици Српској. Тада је Алија Изетбеговић тражио од Халиловића да разоружа безбедну зону, што је Генералштаб одбио тврдећи да ће Срби поклати избеглице у граду. Одговор вођа СДА био је језив и пророчки:

„Па, чак и да их побију, нећемо ми бити одговорни!“

На основу овог разговора, Халиловић је извео закључак да је од пролећа 1995. Сарајево обогаљило одбрану Сребренице премештајући Орића и његов штаб и забранивши војсци да помогне енклави у време напада Војске Републике Српске…

Новости

www.vaseljenska.com/izabrano/komandant-un-otkriva-istinu-o-potocarima-u-srebrenici-nije-bilo-genocida/

Прочитај без интернета:
2 гласa