На путу до тамо где кренух, прођох где и иначе пролазим, и гле чуда!

Засмета ми.

Жестоко ми засмета.

Смета ми што је тако како видех да јесте.

А, смета ми и што ми смета.

Какав сам ја то човек, упитах се, ако ми смета хаос, прљавштина и беда… у сред града.

У праву је Вучић!

Ми, Срби, смо стока којој све смета.

Зар и избеглице?

Како, избеглице? Зар то нису азиланти? Не, то су мигранти. А, где су им та деца. И ја се свашта питам, па деца су у ово време у школи. Ама, не та деца, него деца миграната, азиланата, које само ми назвасмо избеглицама. Добри смо ми кад све ово трпимо. Ми, које су учили да се гостопримство исказује у својој кући, а не на асфалту, истрајавамо доцирања оног код којег се је традиционално гостопримство напрасно пробудило кад је за тако нешто добио директиву.

Господине Традиционали, одлучи већ једном, хоћеш ли да будеш премијер једне државе или испостава још једног лудила. Ако си се већ инсталирао и корење пустио у чело ове државе, сети се да ти је примаран задатак да радиш у интересу њених грађана. За остале, ако стигнеш. Ако не, укради још који часак од оног времена кад поштен народ спава, па и сам преспавај понеку своју одлуку. Можда нам онда неће звучати тако сулудо. Можда ћеш онда пред новинаре изјавити и нешто што се односи на тзв. обичне грађане које са све овом, и твојим заслугама, необичном државом, водиш у пропаст.

Дојадило је слушати како је вама на власти непријатно колико вам је добро, и како си све довео под конац од административног апарата па све до апарата за гашење пожара у Бургундији.

Где ја одох? Догађа се то у мисаоном процесу ако се он одвија у градском превозу, ту негде на релацији аутобуска – железничка станица, при чему из објективних разлога тај процес траје предуго. Мора човек да види. Не помаже окретање главе на другу страну. Неорганизованост, стихија и немир на све стране.

Господине Преподобни, дакле, ако си решио да будеш послушан, послушај мало и оно шта ти народ поручује. Ниси ти премијер НВО организација. Оне су ти пословни партнери на истом рушилачком пројекту. Исти сте. Једнако нам „солите“ памет са запишаних медијских територија, и једнако нам доцирате како смо глупи, необразовани, лењи и некултурни. Немогуће је, ни по једној методи, не да се доказати икаква вероватноћа да сте само ти и удружења ко зна чијих сатрапа у праву, а да смо ми из чистог хира против тебе и теби актуелних.

Господине, Гостопримљиви, тврдиш да од Србије желиш да „направиш“ цивилизовану државу. Како горопадно испаде ова мисао. Као и свака коју одвалиш, али хајде да не терамо мак на конац. Србију су „правили“ и гори и бољи од тебе, али нико, баш нико је није са толико ентузијазма и самозаљубљености овако бестидно нудио белосветском олошу. Тебе су јединог мама и тата учили да су Срби гостопримљив народ. Ако је то тачно, онда су те погрешно научили. Да би примио госта мораш да обезбедиш услове за тако нешто. Ако то ниси урадио онда им, уз прикладно извињење, објасниш да ти не разваљују улазна врата, да пробају код бољеситуираног комшије, да ни са српским избеглицама не знаш шта ћеш, но их сељакаш из једног насеља у друго и сликаш се с њима пред изборе, објасни им да су Грчка, Бугарска, Румунија… чланице Јевропске Уније а да Србија није, нити ће икад да буде. Реци им да не иде да се пењу на крушку да би јели трешње. Нико од тога нема користи, а штета на све стране. И немој само да им запретиш да ћеш расписати превремене изборе ако те не послушају. Није хумано. Престравиће се невољници. Мало им је њихових мука, зар да премећу по свести и проблеме СНС-а. Није у духу гостопримљивости плашити мечку решетом.

Ево! И аутобус креће. Не. Учинило ми се. Баш као што ми се чини да ради клима и да ћемо догодине у ово време сви да будемо милионери, а не само госпоџа гувернерка. Ко не рескира – не профитира. Ко нам је крив кад нисмо потрчали оно кад се цепала Радикална. Сами смо криви. И овим јадницима који тумарају по Београду ћемо на крају ми да испаднемо криви што им Јевропа диже зидове на Угарској и Бугарској граници.

Ма, шта поручујеш „да њима населимо пусте пределе Србије“? Па, ако потрајеш на месту на којем си ускоро ће читава Србија да постане пусти предео, те са насељавањем можеш одмах да почнеш. Како мислиш – они не желе. Да је неко њих питао зар би уживали твоје гостопримство на асфалту? Ни то нису желели, па ето их, ево нас… не зна се коме је горе, а само теби непријатно.

Сачувај своје гостопримство за сународнике, једнако јадне и прогањане, који се злопате у како тврдиш својој држави, Србији. Србија се не брани у Бриселу. Немогуће је вршити одбрану и издају у исто време, на истом месту и са истим пенкалом. Сети се, могуће је да су ти мама и тата нешто говорили и о томе како ћеш данас-сутра кад порастеш да водиш рачуна о својим укућанима. Како радиш, вероватније је да су ти казивали да ће најбоље бити ако широм отвориш и врата и прозоре и на сав глас дозиваш беду у беду. Па ако се догоди да се неко од чељади побуни, залепиш му етикету ксенофобије, а ако то не помогне, још једном изјавом на конференцији за новинаре залепиш га на стуб срама.

Шта је ово, људи моји?

Ево и возач на сав глас псује гужву у граду.

Да ли да му кажем да није гужва у граду, него је град згужван. А и ми с њим. Где год да кренем стигнем погужвана. Окренем се око себе и видим да нас је у градском превозу таман толико колико је азиланата могло да стане у чамац за спасавање на релацији Сирија виа Сербија. Неколико слова се не уклапа. Кад и то Вођа у Бриселу исправи неће бити разлике. Ако је уопште има.

Губим стрпљење, излазим из аутобуса и настављам пешице да се пробијам кроз масу. Да ли је политички коректно помислити „маса“? Не знам, али, отело се. Прилази ми једна активисткиња поносита на своје гостопримство на туђи рачун. Нуди ми пелене за бебе, план града и флашицу воде, ако пристанем да се сликам с њом. Одједном се однекуд створише новинари, сликаше њу поносну и мене забеућену.

Активисткиња ми показа проспект пустих предела Србије и упита ме да ли желим да останем. Рекох, не бих, ја сам знате кренула у Немачку, али ми се покварио градски аутобус, па одлучих да наставим пешице.

Јасмина Буква

www.vaseljenska.com/misljenja/kontemplativno-pismo-vucicu-beda-u-bedu/

Прочитај без интернета:
3 гласa