Москва – Сан сваког војника је да продефилује на свечаности као што је ова, осећања су ми помешана, а искуство непоновљиво. Наша прошлогодишња војна парада била је нешто што се деси једном у животу, али ово у Москви било је посебно. Хиљаде војника на једном месту, савремену технику и авијацију коју сам видео, памтићу до краја живота.

Овако је са „Новостима“ поделио прве утиске након наступа српске гарде на Паради победе у Москви, потпуковник Владимир Вукајловић, командант гардијског батаљона ВС и вођа нашег ешелона у Москви.

„Када ми је пришао председник Путин, представио сам се, а он ми је захвалио што смо уприличили манифестацију, достојанствено представљајући Србију“, објаснио нам је Вукајловић шта је разговарао са председником Русије, на крају Параде.

Вођа српског ешелона каже и да није било тешко марширати на московској „калдрми“, по тврдим гранитним коцкама, јер су се брзо привикли, због добре увежбаности.

„Било нам је важно да се сконцентришемо и убрзамо корак. За минут руски војници пролазе 120 корака, дакле у три минута морамо проћи преко Црвеног трга тих 360 корака која се памте за цели живот“, преноси нам Вукајловић.

„Код нас се обично „гази“ 110 корака у минути па смо морали да убрзамо што нам као добро увежбаним није било тешко.“

Владимир каже и да је поносан што су он и други представници Војске Србије одлично обавили поверени задатак и зна да су га његови најближи гледали у директном ТВ преносу.

А управо су „Новости“ Параду испратиле са његовим најближим, у дому потпуковника на Вукајловића, на београдском Лабудовом брду.

„Тамо је тата, види их, наши су плави“,, показује Владимирова супруга Ђурђица немирном, четворогодишњем Александру.

Већ три недеље Владимир није код куће. Најпре је провео недељу дана у Горњем Милановцу, а затим је уследио позив који се не одбија – учешће на московској паради.

„Много се пожелео тате, њих двојица су веома везани“, објашњава нам Љубица, „госпођа ташта“, како је од милоште зове Владимир, док његов син трчи са краја на крај стана, играјући се са братом и сестром од тетке, који су са својом мамом, Ђурђицином сестром Јасминком, дошли да поделе радост и понос.

„И ја као ташта емотивно доживљавам све ово. Навикла сам на успехе своје деце, а онда је у нашу породицу дошао он, једнако успешан. Заиста ме чини радосном и поносном.“

Како нам је испричала Ђурђица, емотивно уздржана али са осмехом који јој не силази са усана, Владимиров и њен сан одувек је био да отпутују у Русију. Сада га он проживљава за обоје, али на начин који никада није ни сањао.

Кадрови се смењују брзином светлости, а онда, заједно са осталим комадантима, и Владимир је иступио и стрпљиво чека да се рукује са имењаком – председником Путином. Крупан кадар, лице у плавој, најлепшој униформи, понос породице.

„Могу ли сада да пишем тати?“, пита мали Аки, можда Владимиров наследник и у професији, док са сузама у очима гледа татину фотографију на екрану телефона.

Понос Србије на Црвеном тргу, поред Владимира били су и други гардисти, а међу њима и две девојке, поручник Александра Мишић и разводник Тијана Матовић. Њихова лепа лица и елеганцију приметили су и руски телевизијски и новински репортери. Обе, срећне што су обавиле добро поверени задатак.

„Из Москве се враћам пуна утисака. Сретна сам што сам учествовала на таквом догађају и тих 360 корака ћу сигурно памтити цели живот. Већ на првој проби кад смо били на Црвеном тргу видели смо да ћемо одлично обавити задатак, јер, хвала богу, имамо добро искуство. Знам да су ме гледали рођаци и пријатељи и да су мајка Зорица и отац Живанко сигурно били задовољни и поносни“, каже за „Новости“ Александра Мишић, родом из Бадовинаца.

Кршном делији, одличном спортисти, симпатичном капетану Ђорђу Симићу (29) стројеви корак на Црвеном тргу није био никакав напор. Ђорђе је родом из Крушевца. Каже да је као дете гледао преко ТВ параде и ето, сада дочекао да и он буде на Црвеном тргу.

„Знам да су сигурно били на мене поносни мајка Рада и отац Живојин који су гледали параду преко телевизије. На Црвеном тргу могу да газе само најбољи и то је за сваког од нас велико признање и награда“, каже нам овај Крушевљанин.

Интересантно је да је Ђорђев деда био у руској војсци. Као дечак је отишао у Русију где је завршио војне школе и кад је почео Други светски рат прошао је са руским јединицима ратишта Србије. По завршетку рата остао је у Србији али је 1948, због велике љубави према Русији и веровању у Стаљина, завршио на Голом отоку.

Похвале домаћина

Наш војни изасланик у Москви пуковник Зоран Стојковић и његов помоћник, потпуковник Марко Марковић су такође били јако задовољни јер су од домаћина слушали само похвале на рачун наших гардиста.

„Тек кад су стигли наши гардисти и прву пут вежбали, један руски генерал ми је искрено рекао: ваши младићи и девојке су врхунски увежбани и заиста предивно изгледају па се види да су баш елитна јединица“, испричао је за „Новости“ пуковник Стојковић.

Сузе

Поносни смо на нашу гарду. Честитам ти на снази, да будеш подршка свом супругу. Владимир је посебна душа нашег времена. Буди срећна са њим. Овако је гласила једна од порука коју је Владимирова супруга Ђурђица примила од своје пријатељице током параде. Сузе је једва задржала у очима.

Горана Новаковић / Бранко Влаховић / Нновости

www.vaseljenska.com/drustvo/koracali-smo-ponosno-u-slavu-srbije-i-pobede/

Прочитај без интернета:
5 гласовa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ