У шароликој историји српског егзодуса радне миграције током друге половине прошлог века дешавале су се у таласима, а до данас нису престале, каже за „Вести“, директор Републичког завода за статистику Миладин Ковачевић.

Први масовни одлазак на рад у иностранство после Другог светског рата десио се током реформи у земљи две деценије после Другог светског рата, а до данас нису престале. Масовније паковање кофера одиграло се и 90-их година, али се становништво се тада упутило преко океана.

- Када је 1964. и 1965. планирана велика реформа привреде, почиње и одлазак наших људи. Са почетком реформе либерализовано је и тржиште и одлазак из земље, јер је економија почела је да апсорбује сељаке, индустријализује их и урбанзује. Талас из села ка граду довео је до засићења радног тржишта и покретања наших грађана ка иностранству – каже Ковачевић и додаје да је то за српску пољопривреду данас велика недаћа, јер су људи сишли са имања у град да раде и ту остали.

Током тог радног егзодуса, према његовим речима, углавном је физичка радна снага и улазила у индустрију и грађевинарство, најчешће Немачке, Аустрије, Швајцарске и нордијских земаља.

- Они који су отишли 60-их, та наша радна дијаспора је бројна. Данас су пензионери чија су деца тамо рођена и живе, а важан су фактор српског стандарда. Годишњи прилив од дијаспоре је две до 2,5 милијарде евра само путем банкарских рачуна, а новац родбини стиже и на руке, па је сума још већа – навео је он.

Ковачевић, истичући да од тих 60-их радне миграције више нису престајале. Нису више, биле толико интензивне, а нови већи талас уследио почетком 90-их због ратних недаћа и лоше ситуације.

- Младе генерације су се тада нашле у хаосу, не само што их је мучило где да се школују, него и како да обезбеде егзистенцију. СР Југославији су уведене санкције, плате су биле мизерне, што покреће од 1992. и у наредне две, три године нову велику сеобу, али највише ка далеким дестинацијама, првенствено Канади где је отишло и до 100.000 наших грађана – навео је наш саговорник.

Он истиче да је овакав тренд исељавања из Србије у мањем обиму трајао читаву деценију, до новог миленијума, а ишло се и у САД, све док ове земље нису пооштриле имиграциону политику.

- Данас видимо да Немачка опет отвара врата имигрантима, али школованим кадровима. Показује се да та земља респектује наше лекаре, а осим посла имају, као и у Аустрији, могућност усавршавања. То бих назвао добром које ове државе чине, јер младима до 25 година живота који у Србији не могу да се укључе у посао омогућују да радно стартују у својој професији – закључио је Ковачевић.

Омиљени радници

СР Немачка је 1968. потписала споразум са Југославијом о размени радне снаге и тада је стотине хиљада људи дошло на привремени рад. Многи су остали до данас. Споразум је потписан после наглог раста немачке привреде, којој је била потребна радна снага. Још 1955. године закључен је споразум са Италијом, затим са Шпанијом, Турском, Португалом, и 1968. са Југославијом. И

мали су углавном боље квалификације од других гастарбајтера, већина су били занатлије. И немачки послодавци били су јако задовољни њима, али се нису интегрисали у немачко друштво, држали су се југословенских клубова. Током година привремено унајмљени радници постали су стални становници Немачке и затим довели и своје породице.

www.vesti-online.com/Vesti/Tema-dana/493187/Kuda-ide-radna-snaga-Srbije-4-Put-od-Nemacke-do-Amerike

Прочитај без интернета:
0 гласовa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ