Када немачка канцеларка Ангела Меркел отпутује најпре у Москву (са Франсоа Оландом) на разговоре са руским председником Владимиром Путином о тек сроченим предлозима за коначно заустављање рата у Украјини, а тек потом прелети Атлантик како би се у Белој кући око исте теме суочила са америчким председником Бараком Обамом – учинило се бар начас да Европљани могу нешто и сами. Без америчког надзирања.

А опет, карта за Вашингтон је била већ на столу јер је само који дан раније у Минхену „амерички блок“ (потпредседник Бајден, шеф дипломатије Кери, сенатор Мекејн, генерали и још неки) грубо и без имало такта у односу према немачким домаћинима – изнео шта ће бити са Украјином, коме слати оружје, како се односити према Русији, ко коси, а ко воду носи…

И шта сад?

Остатак света прати ово надгорњавање са стрепњом јер на планети више нико и не броји где је све Америка сама или с мобилисаним савезницима „ударала свој печат“ на пресуди коју су доносили њени војници.

У Србији нико није заборавио злокобну 1999. годину и звук НАТО бомбардера који су с недохватне висине бомбама допуњавали разарање ракетама које су стизале из велике даљине. Опустошени Ирак такође сведочи о том истом злу, оном истом које у „невидљивом авиону“ прелети пола света да би тамо спржило градове и побило људе. Да не набрајамо даље.

Украјина је као ратна криза крај саме руске границе створена заједничким подухватом Европљана и Американаца, на тргу у Кијеву где су према неким изворима и снајперисти по налогу ЦИА гађали учеснике протеста, само да би крвопролићем одрадили познати сценарио Што горе, то боље. Неонацисти су им били добродошли, „добровољни извршиоци“, као у Хитлерова времена.

Сада је цела прича начас изгубила замајац због разлика између западних савезника око испоруке модерног наоружања војсци Украјине, како би се она извукла из незавидне ситуације на фронту где су јој проруске снаге нанеле тешке ударце. Притом је и општа мобилизација коју је објавио Кијев остала „заглављена“ пошто је много војних обвезника избегло ту прилику да на истоку ратује против браће.

Дипломатска офанзива Берлина и Париза као да је прилично окаснила јер је ђаво одавно однео шалу. НАТО је већ стигао, најављује неке нове командне центре и све бројније трупе по Балтику, по граничном подручју према Русији одакле се малтене виде торњеви Кремља. Ракетни штит је већ утаначен, па сад чува север Старог континента од – напада из Ирана.

Ако је Америка отворено против дипломатског решења, Владимир Путин не губи време и поручује да неће доћи на самит у Минску ако се унапред не рашчисте бројне разлике у ставовима, због којих би Русија могла да се нађе у подређеном положају, чак и у односу на Украјину.

Неки извори су уочи одласка Меркелове у Вашингтон истицали да она тамо има тежак задатак – да одговори Обаму бар на неко време од слања тешког наоружања Порошенковим снагама, али и да га увери у процене војних стратега да Руси у овом часу имају велику предност и иницијативу у источној Украјини.

САД узвраћају похвалама на рачун „интелигентних санкција“ које су завеле Русији, уверени да ће те казнене мере бацити Путина на колена. Средином прошле године је и Меркелова у Вашингтону била на страни Обаме и подржала то кажњавање, да би код куће доживљавала из дана у дан све бурније негодовање рањене немачке привреде.

Истовремено, на фронту снаге Кијева губе битку за битком, па ће у случају евентуалног примирја или „залеђеног конфликта“, њихови спонзори морати да чине све више уступака другој страни која је војнички део посла одрадила далеко успешније.

vesti-online.com/Vesti/Komentar/470387/Laku-noc-Ukrajino

4 гласa