Мало биологије из основне школе нам неће шкодити за разумевање тематике.

Лешинари су оне „племените“ животиње, које се хране месом друге умрле животиње у фази распада тзв. лешине, по којој су и добили назив – лешинари. У ту групу спадају, птице из породице орлова „супови“ и јастребова кондори, затим ракуни и још тврдокрилци из породице инсеката…

Допунићемо са географијом.

Причамо о Сребреници, малом градићу на истоку Босне и Херцеговине у рејону средњег Подриња, северно од планине Јавор и реке Зелени Јадар. Ово насеље је веома старо и окружено бројним висоравнима, смештена недалеко од кањона реке Дрине. Сребреница иначе лежи на 360 м.н.в.

Историја, учитељица живота и статистика кажу следеће.

Према попису становништва 1939. године, број становника Сребренице био преко 60% српске националности и православне вере, док је број Срба исламске вероисповести односно муслимана био око 36%. Током Другог светског рата је дошло до радикалног смањења Срба православаца, а повећавање броја муслимана. Па је тако попис становништва из 1948. показао да број Срба православаца у Сребреници пао на 50,5%, док је број муслимана порастао на 48%. Разлог овоме лежи у чињеници да су муслимани, добар део њих облачили 1941-1944 униформе усташа и домобрана, у служби Анте Павелића, те су за интерес Независне Државе Хрватске, под коју је и Сребреница потпала, поубијали на најстрашније начине хиљаде и хиљаде својих комшија православних Срба.

Интерес југославенских комуниста после 1945. није био утврђивање ко је жртва, а ко злочинац, још мање да се злочинци казне. Свако ко се јавно и озбиљније бавио овом тематиком био је под присмотром УДБ-е односно у затвору, јер су такве приче нарушавале братство и јединство „наших народа“. Додуше, Брозови ученици су то добро замаскирали релативно високим животним стандардом.

Даљи пописи становништва су донели још поражавајућије податке, у смислу да се број Срба у Сребреници 1991. био свега 33%, а муслимана 64%. Укупан број становника 1991. у Сребреници је био 36.666 људи.

Религија наводи ово: Ислам у ове крајеве доносе Турци Османлије у 15. веку, све до тада у тим крајевима је доминирало Православље, док је такође саграђен велики број задужбина и православних манастира, највише у доба династије Немањића у 12. и 13. веку.

Политика, један од најстаријих заната на свету допуњава овако.

Увођењем вишепартијског система у читавој СФРЈ почетком јануара 1990. услед тешке економске ситуације, на површину су изашли национални проблеми и углавном талог људског друштва, који је желео да ратом промени свој друштвено-социјално-економски статус. Тако су и у Босни и Херцеговини на власт новембра 1990. године дошли ликови сумњиве прошлости и још прљавијих намера. Међу њих свакако спада и Алија Изетбеговић, предратни робијаш у два наврата, оснивач и председник странке СДА, односно председник Председништва СР БиХ, а касније и ратни комадант муслиманске војске у БиХ 1990-их година. Њему су се придружили Ејуп Ганић, Сефер Халиловић, Харис Силајџић и др.

Њихов план је био етнички чиста и суверена Босна и Херцеговина, према начелима Исламске декларације (коју је лично писао Алија Изетбеговић) из 1970. године. Задатак Сефера Халиловића бившег официра ЈНА је било формирање паравојних формација крајем 1991. године, које су касније 1992. прерасле у оружане снаге БиХ.

Антропологија, вишедисциплинарна наука, подупрта демографијом, казује да су припадници муслиманске Армије БиХ (под командом Насера Орића) од Ђурђевдана 1992. године до Ивањдана 1995. године у Сребреници и околини убили најмање 3.287 људи српске националности на најбруталније начине (углавном хладним оружјем). Етнички је очишћено око 100 српских села у сребреничком и братуначком крају, а крвави походи су били над селима: Бјеловац, Залазије, Сасе, Загони, Кравица, Биљача и др. А на стотине српске деце је постало сирочад (нпр. Цветко Ристић, Брано Вучетић…), иако је тај део био под надзором снага УНПРОФОР-а. Такође, према тврдњама више сведока, Орићева казнена експедиција је често убијала и мучила припаднике своје нације, односно муслимане, о чему постоје већ и књиге и други видео записи.

О свим ужасима који су се дешавали у Сребреници током 1990-их година писали су бројни српски аутори, међу њима највише Љиљана Булатовић-Медић и тиме допринели да се сазна шта се све дешавало у „проклетој авлији“. Она је неколико пута боравила директно на терену Подриња узимајући аутентичне изјаве од преживелих сведока – жртава. Добар део српског страдања описивао је и Момир Крсмановић, који боравио на ратишту 1992-1994 снимајући све на видео касете, па је касније написао и неколико књига.

Почетком јула 1995. године Војска Републике Српске, под командом Ратка Младића ослобађа Сребреницу, јер је оцењено да управо одатле крећу геноцидне акције против српског народа у Подрињу.
У читаву причу су се умешале безбедоносне службе НАТО земаља, које су „припремиле терен“ за касније лешинарење. Један део муслиманског становништва се 11. јула 1995. почео извлачити према Тузли и Сарајеву, не желећи да остану у Републици Српској, вероватно бојећи се освете. Сем тога, добар део припадника муслиманских војника је заробљен и спроведен у неки хангар. Насер Орић, повереник муслиманске владе из Сарајева се хеликоптером, пар дана пре уласка ВРС, извукао и отишао у Сарајево, пошто је обавио задатак, оставивши преко 20.000 својих сународника „на цедилу“.

Још увек остаје непознато, али се нагађа, ко је режирао „сребренички масакр“. Бар тако последњих две деценије кружи прича како је више хиљада муслимана (мада овај број стално расте), убијено од припадника ВРС. Стефан Каргановић, који је годинама исчитавао тј. истраживао документе Хашког Трибунала, са сведочења на суђењима и једнима и другима дошао до података како је број убијених муслимана у Сребреници јула 1995. није био већ и од 1.920 жртава.
С тим да овде спада један део цивила, али највећи део наоружаних војника. Касније, су у имена муслиманских жртава који су настрадали јула 1995. убачена и имена оних који су убијени на другим ратиштима, или пак Сребреничани који су умрли након 1995. у избеглиштву.

Овде се несрећна прича о жртвама не завршава, баш напротив, тек почиње.

По уобичајеној шеми Запада српски народ је крив за распад друге Југославије, као и ратове на тлу исте. У свим могућим медијима су Срби још од 1991. године оцењени као „ванземаљски“ елемент, варвари, вампири и сл. Све то несмањеном жестином траје до данас. А нажалост како видим, наставиће се и у будућности.

Методологија односно војна доктрина Запада се већ деценијама, па и вековима заснива на шпијунажи и убацивању својих елемената у противничке редове, где је циљ додатно умртвљивати противника, тако да сам противник поверује да је побеђен и мора понизно слушати шта му се каже. Тако је и са Србијом. Деценијама, без пардона, морала и скрупула у Србији неометано раде НВО, односно невладине организације, које имају невероватну моћ, медијску пажњу и утицај у Србији, али и осталим суседним државама. Њихов посао је такав да се селективно баве ратним злочинима и времену у којем су жртве убијене, да не кажем лешинарењем жртава.

Поред тих НВО активиста, за некакву контру њима, али са истим циљем оснивају се „патриотски“ покрети и организације, који су такође контролисани. И они се баве лешинарењем.

У прилог томе говори и ова иницијатива за окупљање 8.000 односно 3.287 особа испред Народне Скупштине Републике Србије 11. јула 2015. на Тргу Николе Пашића у Београду. Ови први, који желе да окупе 8.000 особа раде то за новац тачније плаћени су да се боре за права „угрожених врста“ као и жртава ратних злочина других нација.

Ови други, желе на таквим дешавањима и скуповима да промовишу себе, тачније своје покрете и организације, односно сакупљају јефтине политичке поене код наивног народа, како би их сутра на изборима приволели да им дају глас. Сада је наједном њима стало до српских жртава у Сребреници, а ја онако наглас размишљам… Како то да им годинама нису важне српске жртве настрадале 1990-их у Сарајеву, Мостару, Тузли, Купресу, Брчком, Чапљини? Или рецимо Сиску, Западној Славонији (Откос и Бљесак), Равним Котарима, Госпићу, Медачком џепу, Миљевачком платоу, Вуковару? Шта су мање вредне српске жртве страдале у НДХ? На пример у Глинској цркви, Пребиловцима, Дракулићу?

Зашто нису организовали скупове испред Скупштине некакво окупљање са бројем жртава који су пострадали на тај дан? Имам утисак да они иду на одређене парастосе, у одређено време и одређена места.

Једне жртве их занимају, а друге не, шта је то ако није лешинарење?
У чему је разлика између ових других и ових првих?

facebookreporter.org/2015/07/11/лешинарење-сребренице-број-убијених/

2 гласa