Мило Ломпар о новом издању дела “Дух самопорицања”: Показало се да књига нема никакав застарели – како су тврдили њени критичари и клеветници – него сасвим предвиђајући карактер

 Мило Ломпар / Фото В. Данилов

 

ПОСЛЕ шест година од објављивања, књига Мила Ломпара “Дух самопорицања” на прагу је седмог издања у кући Catena mundi. Неколико пута проширивано и допуњавано, ово дело је наишло на велики читалачки одјек.

Књига је, према Ломпаровим речима, подвргла оштрој критици владајућу парадигму коју оличава парола да Европа нема алтернативу, а све што се догодило после 2011. године дало је за право њеним закључцима.

– Један мој критичар је у марту 2016. године оспорио моје тврђење о суштинској неравноправности у Европској унији на овај начин: “Заиста, ако постоји сушта неравноправност, зашто онда нико не жели да изађе из ЕУ, већ сви желе да уђу?” Већ у јуну 2016. године – само три месеца после овако беспризивне тврдње – људи су на референдуму у Великој Британији одлучили да напусте ЕУ. Шта више казати људима које стварност овако прецизно оповргава? – каже, за “Новости”, Ломпар.

* Које становиште заступате у књизи?

– Франк Валтер Штајнмајер, садашњи председник Немачке, изјавио је 23. октобра 2016. године: “Вечни мир на нашем континенту, Европа нема алтернативе – то једноставно више није одрживо.” Управо сам то тврдио 2011. године, залажући се за постојање националног становишта у српској политици, као становишта које омогућава – што сам такође написао – плуралне и вишестране односе и са ЕУ. Будући да је понудила један одговор – повратак националном становишту, који је у наредним годинама постајао све присутнији у европској политичкој стварности, показало се да моја књига нема никакав застарели – како су тврдили њени критичари и клеветници – него сасвим предвиђајући карактер.

* Српско становиште образлажете као демократско становиште, једно од потребних на јавној сцени. Ипак, чини се да је и сам помен овог опредељења дочекан на нож…

– У књизи се описује преношење комунистичких садржаја у ново идеолошко одело. Носиоци идеолошког садржаја о Европи која нема алтернативу превасходно настоје да учврсте титоистички модел мишљења у постјугословенским односима. У том моделу постоји само српски национализам: нема ни националних либерала, ни конзервативаца, ни националних демократа. Такво размишљање је интелектуално неодрживо.

ИСТОРИЈСКА ОДГОВОРНОСТ* У титоизму се сустичу елементи хрватског национализма и односа Коминтерне према српском питању. Није ли стога природно да ваша књига буде део комплета “Култна књига” уз дела Срђе Трифковића “Усташе: балканско срце таме” и Антонија Ђурића “Црвена куга”?
– Ове књиге се свакако налазе у извесном сагласју са мојом књигом, посебно у постављању питања о историјској одговорности српских комуниста. Но, моја књига има наглашено ангажовани карактер и подразумева живе и делатне чиниоце наше јавне свести: у њој се критикују и прошла и садашња власт.

* Зашто?

– Они истрајавају на пропагандној матрици по којој кривица за распад титоистичке Југославије превасходно припада српској страни рата. Тако се прикрива да су титоистичко наслеђе и западни (амерички) чинилац имали пресудни значај у тим догађајима. Повратак националном становишту у српској политици би подвргао преиспитивању таква схватања. Но, он би довео и до преиспитавања многих садржаја политике деведесетих. Отуд није пожељан ни код протагониста те политике. То је једно у бити мањинско интелектуално и политичко становиште. Одлучујуће је да он омета савремено настојање да се – унутар културне прошлости – све српско сведе на србијанско, а да се србијанско претвори у мултикултуралистичко.

* Како тумачите потенцирање југоносталгичарских осећања у Србији, и у чему су замке титоизма данас?

– У обнови унапред одређене српске инфериорности у политичким, националним и културним односима у нашем окружењу: од пристајања на незаконито и насилно одвајање Косова и Метохије од Србије, преко поништавања Републике Српске унутар Босне и Херцеговине, до пристајања на тоталну дискриминацију Срба у Хрватској и Црној Гори.

Недавно смо сазнали да ће Србија и Црна Гора заједнички обележити годишњицу Петра Лубарде. Сликара који је себе 1971. јавно одредио као Србина и који је тражио да његове слике у Паризу буду изложене у павиљону Србије. Тако предајемо црногорској (антисрпској) политици аутентично српско наслеђе, да би оно – у наредном кораку – престало да буде такво. То је чист и скорашњи пример духа самопорицања: у мојој књизи је процењено да ће се то догађати баш око Лубарде.

– Југоносталгија је или сентиментална или инфантилна или инструментална чињеница наше јавне сцене. Код нас је на делу трећи моменат, јер она има владајући карактер само у српском јавном простору.

www.novosti.rs/

5 гласовa