ЕНГЛЕЗИ СУ КУРДЕ ПОДЕЛИЛИ ИЗМЕЂУ ЧЕТИРИ ДРЖАВЕ, А НИ У ЈЕДНОЈ НЕМАЈУ НИ СВОЈЕ ШКОЛЕ

Борци сиријске Партије демократске уније – Јединице народне заштите (YPG)

  • На сиријској територији насељеној Курдима никла су три „кантона“: Џазира, Кобани и Африн, а уједињени под именом Рожава (Запад на курдском језику). У Џазири су преостала два подручја, која држе владине снаге – ал-Камишли и ал-Хасака, али тамо коегзистирају једни са другима у миру
  • Сиријски Курдистан нашао у тешкој ситуацији: или унутрашњи сукоб између марксиста и барзаниста, или рат са Асадом. Управо ће ка овом другом бити активно усмеравани
  • Сиријски Курди такође немају никаквог разлога да воле званичну власт: у складу са идеологијом арапског национализма – и Сирији је спровођена политика асимилације, можда, без геноцида, као у случају Садама, али је ипак било фрустрирајуће. У школама постоји само арапски, имена су им исто само арапска, многи Курди су третирани као избеглице из Турске и нису им давани пасоши
  • Курди са етнографске тачке гледишта нису хомогени, подељени су по племенском и језичком принципу. Већина турских и сиријских Курда говори куромаџи, а ирачки и ирански – углавном сорани. Језици се веома разликују

Пише: Игор ДМИТРИЕВ

        У ГРАДУ Камишли у Сиријском Курдистану били су избили сукоби између јединица курдске самоодбране и владиних снага.

        Да није био угашен, сиријски грађански рат би добио нови обрт.

        Камишли је највећи град у североисточној Сирији, у мухафази (провинцији) ал-Хасака – на карти је то клин између Турске и Ирака. Већину становништва чине Курди. Њих је укупно у земљи 2,5 милиона, и компактно су насељени на северу, дуж границе са Турском.

        У принципу, Курди су, као што је познато, чудном интригом енглеских дипломата подељени на четири дела: сиријски и ирачки Курдистан, на велики део Турске и неколико провинција у Ирану. Нигде их не признају и не дају им културну аутономију.

        Курди са етнографске тачке гледишта нису хомогени, подељени су по племенском и језичком принципу. Већина турских и сиријских Курда говори куромаџи, а ирачки и ирански – углавном сорани. Језици се веома разликују. А то је важно, између осталог и због медијске пропаганде.

        Сиријски Курди такође немају никаквог разлога да воле званичну власт: у складу са идеологијом арапског национализма – и Сирији је спровођена политика асимилације, можда, без геноцида, као у случају Садама, али је ипак било фрустрирајуће. У школама постоји само арапски, имена су им исто само арапска, многи Курди су третирани као избеглице из Турске и нису им давани пасоши.

        Са почетком грађанског рата они су устали против Асада, али потом су се дистанцирали и од побуњеника. Њихове снаге YPG су се веома добро показале у борбама са исламистима и фактички су постале трећа снага у сукобу.

        На сиријској територији насељеној Курдима никла су три „кантона“: Џазира, Кобани и Африн, а уједињени под именом Рожава (Запад на курдском језику). У Џазири су преостала два подручја, која држе владине снаге – ал-Камишли и ал-Хасака, али тамо коегзистирају једни са другима у миру.

        Најутицајнија сила у Рожави је – Партија демократске уније (PYD), повезана са чувеном Радничком партијом Курдистана (PKK) чији оснивач Абдулах Оџалан лежи у турском затвору, а Анкара саму организацију сматра терористичком.

        Идеологија и PKK и PYD је – интересантна комбинација марксистичке теорије и национално-ослободилачке праксе. Јединице YPG и YPJ – су војно крило Демократске уније.

        Међутим, унутар региона марксисти немају пуну власт.

Пешмерга – борци војске Ирачког Курдистана

        Влада Рожаве је формирана 2012. године у Ербилу – престоници Ирачког Курдистана, и половину места у њој држе представници Курдског националног савета. И то је најинтересантније.

        Национални савет је формиран на иницијативу председника Ирачког Курдистана Масуда Барзанија. А Масуд је син вође национално-ослободилачког покрета Курда у Ираку и Ирану прошлог века, Мустафе Барзанија.

        Клан Барзани је много година маневрисао између центара моћи а током седамдесетих је блиско сарађивао са Американцима. Управо подршка САД је обезбедила стварање фактички независног Курдистана после америчке интервенције у Ираку.

        Али, онда је унутар курдског савеза дошло до раскола. Док су се турски Курди, предвођени Радничком партијом Курдистана дуги низ година борили са Турцима, Барзани закључује савез са Американцима – турским савезницима у NATO-у, а затим усмерава транзит нафте кроз Турску.

        Ствар је у томе што Курди контролишу значајан део нафтних поља у Ираку, али немају излаз на море. А да Багдад не би могао да блокира испоруке, Барзани се договорио о копненој маршути са Ердоганом.

        Захваљујући томе, Ирачки Курдистан је процветао. Ербиљ – модеран град, пешмерга – добро опремљена и снабдевена војска, неколико модерних телевизија, универзитети, и што је најважније – Ирачки Курдистан је постао прва независна курдска држава.

        Али, то је проамеричка и протурска држава. И док турски Курди деценијама Турке доживљавају као главне непријатеље, Сиријски Курдистан постаје база за герилске групе у Турској.

        Међутим, сада и Американци преко клана Барзани могу да контролишу процесе у Великом Курдистану. Као што се то догодило у Рожави. Преко Барзанијевих структура Американци су испоручили оружје, редовно спинују у медијским извештајима да се курдска самоодбрана придружила опозицији, и очигледно подстрекавају Рожаву на рат против Дамаска.

        На самом почетку сиријског грађанског рата, Ербил формира будућу владу и половину места оставља свом Курдском националном савету.

        Две године су се ове две фракције бориле једна против друге. Национални савет је оптужио марксистичку PYD за подршку Асадовом режиму, а одреде YPG – за репресивне акције и нападе на националне мањине. А сам Барзани, као и Турци, оптужује YPG за тероризам.

        Војни команданти YPG се према америчкој подршци односе веома опрезно и преферирају руско оружје. Међутим, Москва подржава Асада и не може јавно помагати курдске сепаратисте. На тај начин, Рожава је приморана да нагиње Ирачком Курдистану, а то већина сматра за издају герилског покрета PKK на турској територији.

        Стога се Сиријски Курдистан нашао у тешкој ситуацији: или унутрашњи сукоб између марксиста и барзаниста, или рат са Асадом. Управо ће ка овом другом бити активно усмеравани.

        Сигурно ће бити оштрих изјава о разбијању Сирије или, обрнуто, о укидању аутономије од стране Дамаска, сукоба између сиријске војске и самоодбране, а можда и провокација против националних мањина.

        Али, ако Рожаву и Дамаск успеју да заваде, то ће поништити све успехе Сиријске арапске војске последњих неколико месеци.

        Превео: Срђан Ђорђевић

извор: fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/medju-sirijskim-kurdima-moze-doci-do-sukoba-marksista-i-barzanista-a-uvlace-ih-u-rat-sa-asadom

1 глас