Ханово инсистирање на доказима да је медијска слобода угрожена, у тренутку кад је и голим оком, чак и из Брисела уочљива медијска тама која се надвила над Србијом, нису, благо је рећи – потези пријатеља

Mekalister i Han - Vučićevi saučesnici

Једном кад у Србији буде успостављена грађанска држава дефинисана демократским поретком, а верујте ми на реч, једном до тога мора доћи, и кад неки „књиговођа“ попише поразне последице демократуре Александра Вучића, у том негативном билансу насиља заснованог на праву јачег издвојиће се и два лика без „ић“ на крају презимена: Мекалистер & Хан

Дејвид Мекалистер, специјални известилац ЕП за Србију, & Јоханес Хан, европски комесар за суседску политику и проширење, дефинитивно су најгори „инспектори“, „контролори“ или „пријатељи Србије“, како воле да се титулирају, који су походили ове просторе, откад смо трн у оку пристојном свету који нас окружује.

А није да је било мало тих „инспектора“: од протува и замлата, до људи од професије и речи.

Нобеловац Ели Визел је деведесетих често долазио са порукама мира, и како је он говорио, разумевања. Сатиш Намбијар, рецимо, индијски генерал командант снага УН, био је често у београдском „Хајату“. Навраћао је и аустријски министар Алојз Мок, осведочени противник ондашњег режима. Ђани Де Микелис рецимо! Или Тадеуш Мазовјетски, Пољак и католик, човек који је посетивши неке ратне логоре на тлу бивше Југославије у Београду наишао на оспоравање. Или Хенри Вејнандс, дипломата холандски, изасланик који је 11 пута посетио Југославију да би, на крају, ко зна зашто, закључио како се „у Србији много пије“. Виктор Филатов, руски генерал који је упорно тврдио, једини, додуше, како Србија није сама.

Па Хелен Делић Бентли (чланица америчког Конгреса, Српкиња пореклом) која је и у оним нелагодним временима истрајно покушавала да, махом, заблудели амерички свет убеди да је „наша истина“, посебно она званичног Београда и посебно она о Косову, права истина. Да би коначно 22. септембра 1992. године написала писмо где поред осталог каже:

„Поштованом господину Милошевићу… за добро српског народа и Југославије придружујем се хору гласова који захтевају да се повучете са положаја председника Републике Србије… Молим Вас, размислите о народу.“

И Торе Бег, дипломата од каријере, до 1988. године пуних осам година амбасадор Краљевине Норвешке у Београду који је увек у први план истицао питање Косова. Сећа ли се ико Сајруса Венса, једног од копредседника Конференције о Југославији, који је људе са овдашњих простора учестало уверавао да управо истина не мора да буде кључна тачка у разговорима. Беше овде и Ворен Зимерман, последњи амерички амбасадор у Југославији, који је напустио Београд, неки кажу уочи увођења санкција а неки други – кад је Милошевић престао да са њим цепа виски. Па, Лоренс Иглбергер, државни секретар за иностране послове, први дипломата од каријере који је дошао на чело Стејт департмента, човек који је прешао дугачак пут до „нежне склоности ка Србима“, до једног од најоштријих критичара српског режима.

Био је овде и лорд Питер Александар Руперт Карингтон, бивши министар спољних послова и одбране Велике Британије, генерални секретар НАТО, преговарач који је као „мајстор у откривању слабости других“ прихватио задатак да се бави оним што се звала Југославија. И лорд Дејвид Овен, један од копредседника Конференције о Југославији чија је животна и професионална каријера била готово беспрекорна. Па Андреј Козиријев, Константин Мицотакис, Питер Хол, Мајкл Џон Робинсон… све до Хакерупа, Штајнера и Хари Холкерија, незаобилазног Ричарда Холбрука, па на крају и нашег словеначког Јелка Кацина, који је односу на Хана и Мекалистера био мила маца!

Сви су ови људи, од првог до последњег, били на страни народа: не власти и државе, већ људи! И медија!

Кад је током протеста ’96. изнебуха ушла вода у коаксијални кабл Радија Б92, дан касније је на Милошевићев канабе села Кети Мортон, шефица Комитета за заштиту новинара и, не баш неважно – супруга Р. Холбрука. Веран Матић, озбиљно укочен и готово непокретан, лежао је на стомаку на канабеу америчке амбасаде и умало није скочио до неба кад му је Кети саопштила да је вода „испарила“ из кабла а да ће програм Б92 моћи да се „шири“ и преко државних репетитора.

Ове две данашње „Кети“, Дејвид и Јоханес, у најмању руку мораће, једном, да положе рачуне због помагању у кршењу владавине права и гушењу слободе медија у Србији.

И игнорисање је саучесништво.

Ханово инсистирање на доказима да је медијска слобода угрожена, у тренутку кад је и голим оком, чак и из Брисела уочљива медијска тама која се надвила над Србијом или Мекалистерова „помирљива“ констатација да „није уочен напредак када је реч о слободи медија“ у часу кад сва релевантна новинарска удружења и асоцијације, осим УНС-а, устају у одсудну одбрану медија, нису, благо је рећи – потези пријатеља.

Незгодне ситуације, то је законитост, тестирају пријатељство па је такав случај и са непојамним „пеховима“ који се „дешавају“ медијима. Остављени су на милост и немилост човеку који се пита за све и има одговоре на све. Њихова је судбина у рукама аутократе који Мекалистера и Хана назива – пријатељима Србије.

У њиховој сфери интереса то можда и јесте тако: чињенице кажу да Мекалистер и Хан нису пријатељи медија.

П. С. Овај текст писан је 28 дана пре годишњице откривања оружја у Јајинцима. Ништа, само констатујем!

www.danas.rs/kolumnisti/kolumnisti.1178.html?news_id=358158

0 гласовa