У ДАЛАСУ је 8. јула током масовних нереда изазваних убиством двојице тамнопутих грађана САД од стране полицајаца група снајпериста отворила ватру на припаднике снага реда и мира који су покушавали да задрже разјарену гомилу. Том приликом је убијено пет полицајаца.

Ватра је отварана са унапред припремљених положаја у поткровљима и на крововима околних зграда и могуће је да је била навођена.

Како се испоставило, жртава је било и међу демонстрантима – неколико пута снајперисти су гађали директно у гомилу. Полиција, која је уз одређено кашњење опколила многоетажну гаражу у близини, успела је да ухапси три „пуцача“ из групе која је покривала снајперисте. То су заправо били помагачи који су одвукли пажњу полиције од двојице снајпериста: чим су снајперисти отишли, помагачи су се предали.

Један члан те групе – Мика Џонсон, који је – како се испоставило – ветеран KFOR, снага NATOна Косову – није желео да се преда и након кратке борбе са полицијом елиминисан је помоћу робота који је бацио гранату на његов положај.

На крају су управо њему „прикачили“ убиство свих пет полицајаца. Искоришћено је то што је Џонсон професионалац који је служио на ратишту, умео је да пуца – значи, он је све и покосио.

Осим тога, мртав је – што значи да никад неће моћи да дâ исказ нити да потврди или демантује званичну верзију власти САД онога што се догодило.

Пре погибије је викао да мрзи све полицајце – значи, ради се о личним мотивима заснованим на психичкој трауми стеченој у Авганистану, а не о намерно организованој диверзији у којој је група „пуцача из Даласа“ у гаражи играла улогу статиста.

Стиче се утисак да су Мики Џонсону просто прикачили кривично дело које никад неће бити расветљено и дали америчком народу то да прогута.

Истински узрок пуцњаве у Даласу несумњиво је много дубљи.

Није могао Џонсон, чак и да је био „зелена беретка“ и мајстор пуцања по-македонски (са обе руке истовремено), да из две снајперске пушке за неколико секунди убије пет полицајаца.

Ти људи су сви убијени хицима у главу, с великог растојања и, изгледа, с другог положаја – не са крова гараже.

Очигледно је да су постојала бар два пара снајпериста, који су затим на мистериозан начин нестали, оставивши само групу помагача, на коју је и наишла полиција.

Исто тако је 1963. године полиција ухапсила на месту злочина Ли Харви Освалда – који је до краја негирао своје учешће у Кенедијевом убиству и тврдио да су му сместили. Затим је Освалд умро, и више му се нису могла постављати питања. Још увек је неразјашњено ко је заиста пуцао у Кенедија.

Међутим, треба истаћи да јулска пуцњава у Даласу умногоме подсећа на убиство председника Кенедија 1963. године.

Као и 1963. године, тај злочин приписују терористи-појединцу који је деловао из личних мотива (наводно се борио против полицијског насиља и самовоље, расизма, расне сегрегације), што одмах искључује верзију да је убиство полицајаца заправо провокација усмерена на дестабилизацију политичке ситуације у САД која се истовремено одлично уклапа у контекст конкретне политичке борбе за председничку фотељу.

А то је највероватније управо тако: „ватромет“ у Даласу је наставак догађаја у Фергусону, Сент Луису и Балтимору, диригованих протеста организованих по сценарију „обојених револуција“.

Њихов циљ је да подрију ауторитет Демократске странке, чији представник – председник Обама – не може или не жели да учини ништа да спречи ескалацију насиља изазваног расном нетрпељивошћу. А убиство полицајаца је покушај да се ситуација доведе до још већег усијања и експлозије и да се енергија дириговане експлозије усмери против актуелне администрације Беле куће.

Ради тога су Обамини противници искористили технологију „сакралне жртве“ – исто као и на кијевском мајдану 2014. године.

Тамо су под истим околностима (масовни протести изазвани насиљем кијевских снага реда и мира против „мирних“ демонстраната на Мајдану) непознати снајперисти побили припаднике „Беркута“ (специјалне јединице МУП Украјине) и демонстранте, што је био сигнал за прерастање „мирних“ протеста у оружану побуну против актуелне власти.

Убијени мајдански демонстранти су уписани у „небеску стотину“ и управо су они постали сакрална жртва коју су „обојени револуционари“ учинили знамењем своје борбе.

Од тога тренутка догађаји на Мајдану су постали неповратни, пређена је тачка поле које нема повратка.

Да је неко упоредио сценарије диригованог протеста у Фергусону, Сент Луису и Балтимору са сценаријем „обојене револуције“ у Кијеву, трагедија у Даласу је могла да се предвиди. И можда би биле избегнуте жртве.

И у Кијеву и у Даласу види се исти потпис, и тај потпис указује на стварне организаторе – стручњаке за „обојене револуције“.

Стварни циљ те провокације је да се ток догађаја учини неповратним: пробе примене технологија „обојених револуција“ у Фергусону, Сент Луису и Балтимору требало би да се заврше мајданом у Њујорку или Вашингтону.

Ударна снага тог мајдана биће афро-америчко становништво, које сматра да се бори против расизма, сегрегације и полицијског насиља. Афро-амерички „генгста-мајдан“ ће бити једнако опасан како за демократе, тако и за републиканце, ако републиканац постане председник САД: узвратни талас насиља подгрејан пуцњавом у Даласу биће веома тешко зауставити.

Снајперисти који су пуцали у полицајце у Даласу вероватно никада неће бити откривени: они су успели да побегну искористивши свеопшти метеж – исто као и на кијевском мајдану 2014. године.

Полазећи од невероватне сличности та два сценарија, веома је вероватно да је у Кијеву 2014. и у Даласу 2016. године деловала иста група снајпериста-диверзаната – јер, превише је специфичан и индивидуалан њихов „рукопис“, који се не може помешати ни са чим.

Веома интересантно питање је: где ће се поново активирати та група, у ком граду или региону, а одговор на њега треба тражити у центрима за планирање „обојених“ државних преврата.

fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/mika-dzonson-je-bio-i-u-avganistanu-i-na-kosovu-ali-nije-on-bio-glavni-strelac-u-dalasu

Прочитај без интернета:
0 гласовa