Бивши црногорски премијер Мило Ђукановић дао је први велики интервју након парламентарних избора у Црној Гори.

Ђукановић у интервјуу датом „Јутарњем листу“ говори о покушају терористичког напада, политичком стању Црне Горе, утицају Русије, Србије, стабилности Балкана и властитим плановима након повлачења из извршне власти. Преносимо делове тог интервјуа.

Да ли се у Црној Гори 16. октобра прошле године догодио покушај државног удара?

– Ако гледамо строго правно, специјални тужилац то је дело квалифициковао као стварање криминалне организације с намером тероризма у покушају. Политички гледано, то је био покушај преузимања власти противно демократској вољи црногорских грађана. Циљ те операције био је да се промени стратешки курс којим се Црна Гора кретала последњих двадесет година. Дакле, то је био последњи покушај да се осујети улазак Црне Горе у НАТО, а јерујем и њена европска интеграција.

Јесу ли тачне информације да је крајњи циљ било и ваше убиство?

– Не бих рекао да је то био крајњи циљ, већ само средство остварења циља о којем сам говорио – дестабилизације и промене стратешког усмерења државе. Дакле, мета није био Мило Ђукановић као особа, већ као легитимни премијер и заговорник политике евроатлантских интеграција. Осим тога, верујем да је циљ био послати и поруку на још две адресе.

Које?

– Прва је порука била упућена регији – односно државама које су попут Црне Горе у различитим фазама процеса интеграције у западне структуре – а порука је да ниједна од њих такве одлуке не може доносити искључиво темељем властитих националних интереса. Друга порука била је адресирана на НАТО савез и Европску унију, и то да се у будућности неће моћи ширити на подручју Балкана без сугласности треће стране – Русије.

Када сте први пут добили информације о тој акцији и јесте ли били свесни да вам је живот у опасности?

– Неколико дана уочи избора наше су сигурносне агенције дошле до сазнања да се припрема један такав сценарио за сам изборни дан. Према нашим тадашњим информацијама, цела акција требало је да почене након затварања изборних места. Томе смо приступили врло озбиљно, јер су се те информације поклапале с тадашњим активностима опозиције. Опозициони челници су позивали грађане да се одмах у изборној вечери окупе испред парламента како би – цитирам – ‘или прославили победу или спречили крађу победе’. Јасно вам је да је таква атмосфера веома запаљива и зато смо схватили да морамо бити опрезни. Но, морам рећи да о злокобности целог плана нисам знао док те информације специјално тужитељство није саопштило и целој јавности.

Како сте се осећали кад сте добили информације да је постојао план вашег убиства?

– То сасвим сигурно никоме не може бити угодно сазнање, иако је олакшавајућа околност кад за то сазнате у тренутку кад је такав план већ осујећен. С друге стране, мислим да је моја реакција била делом условљена и чињеницом да је то био крај вероватно најперсонализованије кампање у историји Црне Горе, где је опозиција дословно наступала под изборним слоганом ‘ми или он’. Дакле, опозиција је цели свој политички програм свела на противљење мени, односно бираче покушавала уверити како је највећи проблем Црне Горе – Мило Ђукановић. Његовим нестанком опозициони би се програм остварио.

Нејасне реакције стигле су из Србије. Премијер Вучић прво је информације о покушају пуча у Црној Гори коментарисао с врло приметном дозом сарказма, да би касније признао како су оне ипак веродостојне. Откуд та промена?

– Коректно сте интерпретирали позицију мог доскорашњег колеге. На сам дан избора и следећи дан у његовим је изјавама уистину било скепсе око веродостојности информација које су објављивали црногорски званичници. Мислим да је био и суздржан због чињенице да је већ из првог саопштења специјалног тужиоца било јасно да су већина ухапшених – који је требало да буду непосредни извршитељи – држављани Србије. Ускоро након тога, очигледно након што је премијер Вучић добио детаљније информације од сигурносних агенција Србије, уследила је промена става, па чак и својеврсно извињење Црној Гори због сумњи у истинитост целе приче. Ипак, оно што је још и важније, захваљујући сарадњи с истражним органима Србије коју је координирао сам Вучић, успели смо реконструирати цели мозаик и прикупити важне доказе за судски процес.

Многи ипак сумњају да је таква операција могла бити припремана на подручју Србије без знања тамошњих државних структура…

– Несумњиво је да је територија Србије злоупотребљена као платформа за припрему тог терористичког акта. Они који су то радили очито су сматрали како је Београд довољно близу, али и довољно далеко од Црне Горе да би могли сигурније припремати оно што се требало догодити 16. октобра увече. Јасно је да државни органи Србије не само да нису у томе учествовали, већ очито нису посветили нити довољну пажње једној акцији која се очито припремала месецима, и то од групе људи међу чијим члановима је врло вероватно било и људи блиских систему. Утолико, мислим да је откриће о постојању такве операције било врло озбиљно упозорење и за саму Србију.

Верујете ли да је таква операција могла бити проведена без одобрења руског државног врха?

– О томе можемо само спекулисати. Чињеница је да је службена Москва на ове догађаје у Црној Гори реаговала двојако и – по мени – неконзистентно. Прва реакција је она којом су разни званичници руске државе и владајуће странке директно слали поруке Црној Гори да нипошто не улази у НАТО јер ће такав корак неминовно значити дестабилизацију земље. Како се процес уласка ближио крају, тако су и те поруке биле све јаче, да би на крају резултирале отвореном и врло издашном подршком овдашњој опозицији уочи парламентарних избора. Опозицији која је антинатовска, антиевропска и суштински антицрногорска – ради се о истим људима који су на референдуму о независности земље жестоко лобирали против обнове независности. Москва је те људе активно подупирала с циљем да они, кад дођу на власт, зауставе процесе придруживања Црне Горе НАТО-у, а касније и Европској унији. Друга реакција из Москве је стигла након што је на дан избора обзнањено да је осујећен терористички план за насилну интервенцију у овдашњи демократски процес. Њоме је утврђено да Русија с тим нема везе. С обзиром на то да су се најаве дестабилизације Црне Горе и подршке антинатовској и антиевропској опозицији потпуно подудариле с опозицијском субверзијом изборног процеса, која је требало да буде увертира у преузимање власти путем тероризма, реакције из Москве сматрам неуверљивим.

Многи тај интензитет руског ангажмана у Црној Гори тумаче и кроз призму чињенице да је Црна Гора донедавно била најотворенија земља у регији према Русији, нарочито економски. Је ли и та некадашња отвореност Русији разлог зашто тамошњи државни врх данас вашу земљу види као интегрални део своје зоне интереса?

– Распадом Југославије Црна Гора се – након полувековне зависности о федералној држави и њеним фондовима – нашла на тржишту и у потреби да своје финанцијске дефиците свладава кроз привлачење страних инвестиција. Ми смо пролазили кроз процес транзиције и приватизације те смо се у њему – редовно уз помоћ западних конзултаната – трудили привући најпожељније партнере. Однос црногорске државе према руском капиталу увек је био искључиво у оквирима редовног пословног односа, без икаквих тајних аранжмана.

А што је с политичким аранжманима? Није ли један од услова за руску прећутну подршку црногорској независности било обећање да нећете ићи у евроатлантске интеграције – које је сада прекршено?

– Никада на ту тему није било говора, посебно уочи нашег референдума за независност. Тада сам разговарао с највишим руским државним дзваничницима, мање-више на исти начин како сам разговарао са свим челницима европских држава. Није било лако уверити међународну заједницу да Црна Гора жели на почетку 21. столећа обновити своју независност с јасном амбицијом уласка у Еуропску унију. Најчешћи коментар је био: зашто се одвајате кад ћете у блиској будућности ионако бити заједно у Унији. Наше објашњење је било да сами желимо држати кормило тог процеса, као и сами управљати својим економским и опћедруштвеним развојем. И на крају смо добили зелено свјетло – и у Русији и у Европи – да тај концепт тестирамо на референдуму под јасно одређеним и усаглашеним правилима. Дакле, наша европска перспектива је била јасна од старта. Нема и никад није било обећања према Русији о томе, а истини за вољу, ни Русија таква обећања није ни тражила.

Опозиција ипак још ни данас не признаје резултате завршених избора. Очекујете ли да би се сличне напетости у Црној Гори могле поновити како се ближи чин формалног примања у НАТО савез?

– Одговор на то питање има два аспекта. Ако ме питате хоће ли се наставити отпор уласку у НАТО, уверен сам да хоће, нарочито кад дође тренутак да и сама Црна Гора мора ратификовати завршни документ. Мислим да ће се отпор спорадично наставити и након тога, јер су овдашњи догађаји – како сам већ споменуо – ехо глобалних односа НАТО-а и Русије. А што се црногорске опозиције и признавања резултата избора тиче, морате знати како од првих парламентарних избора 1991. године до данас – укључујући референдум о независности – они нису признали ниједне изборне резултате. Дакле, ради се о уистину завидној конзистентности, али на дубоко антидемократским и антиевропским позицијама.

Но, опозиција тврди да су постојале неправилности у изборном процесу.

– Ове изборе је пратило 2500 страних и домаћих проматрача и унисони закључак је да су проведени узорно, у складу с изборним законодавством – које је, нота бене, дефинисано у парламенту уз широку потпору парламентарних странака. Надаље, користили смо и одређене модерне технологије како бисмо ублажили перманентни страх опозицијее о томе да ће позиција власти бити злоупотријебљена, иако овај пут за то и није било ни теоретске могућности.

Ваши противници, пак, тврде како је недемократски да 25 година Црном Гором влада једна странка коју води исти човек…

– Па та чињеница управо је најбољи показатељ бесмислености политике коју они конзистентно у том периоду заговарају. Већ сам напоменуо да се овде не ради само о отпору према Црној Гори у НАТО-у или Европској унији већ отпору према Црној Гори као независној држави. Ради се о људима који, дакле, заговарају стајалишта да би Црној Гори и Црногорцима било боље без властите државе, без могућности да сами одлучују о својој судбини. И ту визију стално тестирају на изборима, и стално губе.

Ипак, без обзира на локалне специфичности тешко се отети утиску како су догађаји у Црној Гори тек изданак јачања политичке нестабилности у целој регији, од БиХ до Македоније?

– У праву сте. Рекао бих да се Црна Гора тек нашла на правом месту у криво време. Ми смо тамо где смо се још давно определили да желимо бити. Но, дошли смо ту очито у лошем тренутку. Кад то кажем онда подразумевам чињеницу да се НАТО и у прошлости ширио уз негодовање Русије, али уз битно блажу реакцију. Нама се догодило да у НАТО улазимо у околностима никад напетијих односа истока и запада, барем у задњих тридесет година. Та чињеница сада Балкан дефинише као ново потенцијално жариште тих напетости, што може имати катастрофалне последице по регију, посебно с обзиром на то да је више држава етнички нестабилно, а њихова некоћ јасна европска перспектива последњих је година постала поприлично магловита.

Сматрате да је Европа окренула леђа западном Балкану?

– Не бих ишао тако далеко, но евидентно је да ситуација овде иде нагоре. Кад се мало вратимо у прошлост, мислим да ћемо лако закључити како је Дејтон био својеврсна прекретница за регију, након чега смо имали целу деценију узлазних међудржавних односа и увелико усаглашеног погледа у будућност. То је важан нови квалитет који не смете занемарити. Након Дејтона заједничка будућност за све државе регије постала је интеграција у ЕУ, а за све осим Србије – где постоји разумљива траума грађана – и чланство у НАТО савезу. Нажалост, то смо време јалово потрошили. Неки остаци предејтонских криза нису елиминисани, настали су неки нови – попут блокаде интеграцијског пута Македоније. И сад перспектива целе регије изгледа знатно лошије, а јављају се и неке алтернативне идеје – углавном већ виђене и доказано лажне. Но, то је опасна ситуација, видите да се буди и предејтонска политичка реторика, а то не буди лепа сећања. Не мислим да је међународна заједница највећи кривац за то протраћено време, већ ми који ту живимо. Али, и међународна заједница има део одговорности и морала би наћи начин да опет помогне регији да јасно уочи своју догледну европску и евроатлантску перспективу и да је непоколебљиво следи.

ЕУ је својевремено у чланство ‘преко реда’ примио Бугарску и Румунију, баш зато да их дугорочно одмакне од руског утицаја. Је ли то модел за државе западног Балкана?

– Нисам сигуран да је добро бити примљен у друштво чије стандарде не задовољаваш, ни за тебе нити за то друштво. У коначници видимо да је такав модел уласка тих држава у Унију довео до пооштравања процедуре проширења, коју је онда на својој кожи можда и неоправдано искусила Хрватска. Дакле, нико нема право тражити да постане члан ЕУ без да задовољи услове, али балканске земље имају право тражити јасно преузимање обавезе од стране Уније да ће, ако те услове и испуне, и постати чланице. Таква обвеза тренутно се не чини особито чврстом, поготово уз отворена или полугласна упозорења из појединих држава чланица о Унијином ‘замору од проширења’. Тај замор није добра порука за регију.

Неки западни аналитичари сад већ и отворено заговарају одустајање од грађанских, етнички мешовитих држава на Балкану те заговарају договор о прекрајању граница како би биле формиране национално хомогене државе. Што мислите о таквим идејама?

– Мислим да су опасне и глупе. Зашто су опасне и глупе, видели смо деведесетих кад су се такве идеје покушале спровести и такве државе створити, а сви се сећамо како је то завршило. Ми немамо алтернативе осим европске интеграције. Мени се у животу не свиђа ситуација у којој немам алтернативе, но с Балканом је тако. Балкан, нажалост, нема властите инструменте за самостабилизацију. Да бисмо постигли стабилност – а нестабилност је код нас увек кроз историју значила рат – морамо те инструменте стећи кроз улазак у заједницу с демократски, друштвено и економски развијенијим државама од наше.

Имате 54 године, политиком се бавите тридесет, а премијер сте, уз два прекида, већ готово четврт столећа. И трећи пут сте се повукли из извршне власти. Је ли овај пут заувек?

– Два пута сам мислио да јесте, па сам био присиљен вратити се. Једном јер се колега који је преузео дужност премијера тешко разболео и касније, нажалост, преминуо, а други пут зато што је политичка ситуација у земљи била таква да смо у владајућој партији проценили да је потребна моја реактивација како би кључни стратешки циљеви били испуњени. Сад када је један циклус завршен, у странци смо проценили како је време да се афирмише једна нова генерација. С друге стране, након свих тих година, било би неприродно да се потпуно повучем из политике, те смо оценили како је корисно да и у будућности допринесем с позиције председника странке.

Чиме ћете се бавити?

– Као и прва два пута кад сам одлазио из извршне власти, циљ ми је посветити се развоју приватног бизниса. Те амбиције су неспојиве с позицијом премијера, па сваки пут кад сам био присиљен вратити се у владу, све те планове стављао сам на лед. Но, с друге стране, како сам и рекао, не одлазим из политике. Морам рећи да притисак свакодневног доношења одлука и решавања непосредних проблема – а то је срж премијерског посла – често онемогућава фокус на нека дугорочна питања и стратегије које су нужне за одрживи развој неке државе. Управо се томе намеравам посветити у будућности.

У црногорској јавности, ипак, многи не верују да ћете дуго издржати изван владе…

– Такав утисак првенствено стварају моји политички противници, јер су последњих година цело своје деловање свели на тобожњу борбу против мене. Без мене у влади као да губе и смисао свог постојања на политичкој сцени.

Без обзира на то, чини се чудним да након ваше две и по деценије на челу црногорске државе уговоре о приступању НАТО савезу и Европској унији потпише неко други?

– То ће уистину бити својеврсна круна моје политичке каријере, но у том ћу тренутку уживати без обзира на то ко ће бити потписан на документима.

(Блиц)

www.nspm.rs/hronika/milo-djukanovic-zahvaljujuci-vucicu-uspeli-smo-da-prikupimo-vazne-dokaze-o-pokusaju-drzavnog-udara-u-crnoj-gori.html

0 гласовa