Медијске манипулације западних држава и рат медијима у ширем смислу били су тема трибине одржане у просторијама Месне заједнице Теразије у Београду. Међу различитим политичким темама о којима је до сада било речи на овим трибинама медијске манипулације, како домаћих тако и страних медија, нешто су са чиме су готово сви грађани Србије имали искуства. Жестоки медијски рат који се 1990-их водио против Србије и Савезне Републике Југославије остао је у живом сећању и срозао је углед водећих западних медија код великог дела српске публике на најмању могућу меру. Сличне методе које су примењиване против Србије и Срба уопште током 90-их година 20. века сада су ангажоване у борби против Русије, руског народа у Украјини и посебно председника Руске Федерације Владимира Путина, што је био и најважнији повод да се говори о овој теми.

tesa-tesanovic-medijske-man

У име организатора присутнима се први обратио в. д. председника Месног одбора Теразије СРС Теша Тешановић. Тешановић је прво подсетио публику да се навршава девет година од смрти председника Србије и Југославије Слободана Милошевића у Хашком трибуналу. Указао је да је реч о изразито контроверзној личности из чије политичке заоставштине се могу издвојити и позитивни и негативни елементи. Тешановић је указао да је фаму о апсолутној објективности медија унео Запад и да нема и не може бити апсолутно објективних медија. То заинтересованој јавности намеће тежак терет и обавезу да критички промишљају о медијским садржајима које конзумирају и да разазнају који се интереси скривају иза приказаних (или прећутаних) информација.

Потом су се публици обратили Виктор Михајловић, из Савета за информисање општинског одбора СРС-а, и економиста Јован Николић. Михајловић је указао на неке основне појмове у вези са медијском манипулацијом и пропагандом о чему су опширније говорили други излагачи. Према Михајловићевим речима, један од стубова државе је њена идеолошко-пропагандна моћ, способност да своја гледишта намеће грађанима. Кључно питање је како онемогућити злоупотребу ове моћи.

mihajlovic-medijska-manipul

Јован Николић је подсетио присутне о најупечатљивијим пропагандним конструкцијама усмереним против Срба током ратова 1990-их година. На крају овог низа посебно је упечатљиво измишљено пророчанство Тарабића, које су 2000. године пре избора пласирали поједини прозападни политичари, о томе да ће у Србију на власт доћи човек који се зове по месту одакле потиче. Изгледа да Тома Николић није први међу српским политичарима који се присетио Тарабића.

Ратови у Југославији 1990-их година обиловали су таквим медијским операцијама којима се наносила директна штета српској страни у овим сукобима: борбе око Вуковара и Дубровника 1991. и 1992. године, масакр у Улици Васе Мискина након кога су Југославији у року од 72 часа уведене оштре међународне санкције без преседана у дотадашњој пракси УН, Маркале I и Маркале II после кога је уследило бомбардовање Републике Српске а исти систем је примењен и 1999. када је требало искористити тобожњи масакр у Рачку да би се исконструисао повод за агресију на СРЈ. Николић је подсетио да медијске операције подразумевају и склањање пажње са важних догађаја, што су радили званични медији у Србији у време пада Крајине 1995. године.

Миодраг Зарковић

Миодраг Зарковић

Централни део трибине обухватило је излагање тројице говорника међу којима је први био Миодраг Зарковић, новинар и колумниста. Зарковић је своју пажњу усмерио на, како је он рекао, западни медиј који је свима добро познат, односно на Б92.

Зарковић је подсетио на недавно одржану емисију поводом годишњице смрти Слободана Милошевића, односно разговор у оквиру вести – што је нови концепт који примењују јер су, по свој прилици, дугачке емисије заморне. У споменутој емисији су гостовали Живадин Јовановић, некадашњи министар спољних послова СРЈ, и Јелена Милић, про-НАТО активисткиња. Зарковић је указао на медијски трик којим се тема обезвређује изразитом неравнотежом у избору гостију: један гост је бивши министар спољних послова у врло драматичном историјском тренутку једне незанемарљиве земље у ондашњим геополитичким околностима, док је други гост једна тотална незналица плаћена да шири НАТО пропаганду у Србији.

Затим је Зарковић скренуо пажњу на једно перфидно питање новинара Александра Миладиновића поводом недавних расправа око одлуке да једна улица на Косову и Метохији понесе име Слободана Милошевића. Новинар је питао Живадина Јовановића да прокоментарише ову ситуацију и симболични значај Косова за Милошевића, где је он изгубио свој последњи рат. Зарковић је указао да кроз овакве необавезне реченице новинари могу да провуку читав низ неистина. Зарковић се упитао да ли би се и рат на Косову могао означити као пораз – јер све што у сукобу са НАТО није тотална капитулација може да се сматра успехом. Разуме се, не може се говорити о победи, али ни о поразу и одустајању од виталних државних интереса. Потом се запитао које је то још ратове Милошевић изгубио? Иако су српски интереси у Хрватској доживели тотални суноврат, тешко да би се оснивање и одржавање Републике Српске могло назвати поразом. Зарковић је закључио да је ово један очигледан пример медијске манипулације и да Б92 то ради практично од када је основан.

Зарковић је подсетио и на интересантне податке које је изнела Оља Бећковић, након престанка емитовања њене емисије на ТВ Б92, који указују да је Б92, поред подршке западних држава, имала и подршку власти у Србији. Имајући подршку и од једних и од других, њихов програм манипулације није могао да омане. Један од поразних резултата те манипулације је чињеница да се Бранкица Станковић сматра медијским ауторитетом.

Зарковић је на крају истакао да национално оријентисани новинари морају да се боре против овакве ситуације, али да се до сада нису нешто нарочито добро показали. Перспективе нису добре јер практично нема медија који је доследно одговоран према српским националним и државним интересима.

bosnic-zarkovic-pavic

Публици се потом обратио Александар Павић, политички аналитичар и представник Фонда стратешке културе. Павић је указао да је у вези са кризом у Украјини у току жестоки медијски рат и да је сâм имао прилике да се више десетина пута укључи у програм телевизије Раша тудеј. где су теме његових коментара углавном биле медијске манипулације. Телевизија Раша тудеј је велики трн у оку западних држава – чак има позива да се укине њихово емитовање или да се контрира оснивањем прозападних рускојезичких телевизија.

Руси до сада нису били познати по ефикасности медијског рата, па и у студију Раша тудеј у Москви углавном раде Руси који су се школовали на Западу, али патриотски оријентисани. Унапредили су западну матрицу информисања, а најзначајније је инсистирање на истинитом обавештавању. Павић је више пута коментарисао изјаве западних званичника где се Русија оптужује за обарање малезијског авиона изнад Донбаса и за упућивање војних конвоја у Украјину. Иако нема доказа о руском учешћу, то не спречава западне званичнике да својој јавности то сервирају као проверене чињенице.

Павић је указао на мрачно стање српске медијске сцене – у студио РТС-а може да уђе само када треба да гостује на некој страној телевизији а нема никакве шансе да се појави на српској националној телевизији. Посебну пажњу треба обратити на то како РТС извештава о рату у Украјини: увек се говори о проруским активистима или побуњеницима – што је дискурс власти у Кијеву или самих западних држава, а у најбољем случају се држе незаинтересоване неутралности. Никад се ове снаге не означавају као борци за слободу а њихов циљ као праведан. У медијском рату терминологија је изузетно битна.

Како ће се овај рат – и оружани и медијски – завршити немогуће је рећи у овом тренутку. Они који су отпочели рат сигурно не намеравају да олако одустану од својих циљева. Русија је дипломатским путем успела да успори процес али, високи амерички званичници свакодневно говоре о присуству руских трупа у Донбасу, владавини терора и на тај начин покушавају да минирају постигнуто крхко примирје. Индикативан је податак да је 11 личности из западних држава упоредило у последње време Владимира Путина са Хитлером. Да ли може да се преговара са Хитлером? Ако некога довољно оцрните са њим више преговори нису могући, закључио је Павић. Због специфичног српског искуства последњих неколико деценија, српски коментатори се редовно позивају да говоре на РТ.

Код нас се врло подмукло и притајено води антируска пропаганда. Носилац те пропаганде је Александар Вучић, подвукао је Павић. У недавном интервјуу рекао је како је био шокиран када је Владимир Путин објавио да прекида пројекат Јужни ток. Можемо да се запитамо чиме је то Вучић заслужио да га Путин обавештава о својим политичким потезима, за разлику, на пример, од Виктора Орбана – који је био крајње коректан према Русији. Павић је указао да се покушава да се оцрни руска политика, али тај процес не сме да добије отворенију форму због махом проруских осећања српског јавног мњења и јер су садашњи властодршци на власт дошли као лажни русофили.

dzon-bosnic

Џон Боснић

Последњи се посетиоцима трибине, врло садржајним и надахнутим говором, обратио новинар и медијски консултант Џон Боснић. Боснић је радио 18 година за Радио-телевизију Јапана, где су реч-по-реч пратили изграђивање нове америчке визије света. Навео је да је његово искуство специфично јер изнутра познаје како функционише западни медијски систем.

У медијској борби све треба да крене од јасне идеје. Боснић је кроз своја непосредна искуства указао на несналажење српских власти у вођењу медијског рата. По његовом сведочењу, отишао је у Босну и Херцеговину 1994. да извештава о тамошњим приликама, али су га српске власти ухапсиле и онемогућиле његов рад. Тек после низа непријатних искустава успео је да се домогне слободе и да направи низ оригиналних ратних репортажа. Нагласио је да треба дати шансу оним људима са Запада који хоће да помогну српским интересима.

Потом је указао да у медијском рату учесници морају бити спремни на прегалаштво и саможртвовање јер је медијски рат беспрекидни рат, нема краја. Ко мисли да је готово или да се та борба може окончати у неком тренутку боље да ни не учествује.

Како водити овај рат у ситуацији када се ништа не може очекивати од великих медија? Ко треба да води тај рат? Као први принцип треба истаћи борбу; нема ништа без борбе и пожртвовања. Друго, свако треба да дâ лични пример, да његово деловање послужи као пример другим Србима да му се придруже. Мото наше борбе треба да буде веровање у победу. Боснић је излагање закључио речима да треба да верујемо и у своје пријатеље и у непријатеље које треба да придобијемо на своју страну.

Трибина је протекла у изузетном расположењу и можемо приметити да је интересовање публике на високом нивоу. Организатори су најавили како ће и даље организовати дешавања где ће бити говора о најважнијим домаћим и страним политичким темама. Можемо да прижељкујемо да ће се наставити развој једне несвакидашње јавне трибине.

Posted by in Вести над вестима

3 гласa