Северноатланска алијанса је 24. марта 1999. године, отпочевши варварско бомбардовање, кренула у рат против суверене државе – Савезне Републике Југославије (СРЈ). Овим актом агресије грубо је погажена повеља УН, Хелсиншки завршни документ, универзалне норме међународног права и резолуција Савета безбедности УН о решавању косовског питања.

Бомбардовање Југославије, које је трајало 78 дана, била је демонстрација једностране политике силе НАТО-а и њему својственог игнорисања основних принципа за решавање конфликата мирним путем, донело је бол и патње народу земље.

Према проценама, снаге НАТО-а су у најмању руку, на СРЈ бациле 2.300 ракета и 14.000 бомби (укључујући касетне и са осиромашеним уранијумом). Током ваздушних напада погинуло је око 2.000 цивила, укључујући децу, док је више хиљада рањено. Натовци су ове жртве цинично назвали „колатералном штетом“. У периоду након војне операције, у страху од одмазде, своје домове на територији Косова напустило је више од 200.000 Срба.Бомбардери су порушили или озбиљно оштетили стотине привредних и инфраструктурних објеката, медицинске и образовне установе, историјске и архитектурне споменике, као и десетине хиљада кућа. Укупна економска штета нанесена Југославији, по разним проценама, износи од 30 до 100 милијарди долара. Веома озбиљне су биле и еколошке последице.  

Основним мотивом својих акција натовци су наводили жељу да заштите косовске Албанце од „угњетавања“ српских власти и спрече „хуманитарну катастрофу“. Реално гледано, циљеви операције су било подривање политичког и економског потенцијала Југославије која је водила самосталну политику у региону, и касније – распад земље. Ваздушни удари су били планирани без узимања исхода међународних преговора о косовском проблему у обзир. Уочљиво је било да је главни ток избеглица са Косова кренуо управо кад је почело бомбардовање.

Упозорење Русије, изражено на њеном иницијативом сазваном ванредном заседању Савета безбедности УН 25. марта 1999. године, да ће нелегитимно коришћење силе од стране НАТО-а, не само дестабилизовати балкански регион, већ и да ће поткопати и савремени систем међународних односа, није се чуло.

Након бомбардовања Југославије уследила је војна инвазија САД и њених савезника из НАТО-а, под лажним изговорима и без санкција УН, на Ирак 2003. године и цинична злоупотреба резолуција Савета Безбедности УН из 1970. године, и 1973. године у Либији 2011. године када је Алијанса практично подржала једну страну у конфликту.Политика безцеремонијалног мешања у унутрашње ствари других држава била је реализована и у Украјини, где је под утицајем и уз директну подршку САД и ЕУ у фебруару 2014. године дошло до антиуставне смене власти, што је изазвало трагичне догађаје на југоистоку земље. Нажалост, многобројни злочини оружаних формација украјинских власти против цивилног становништва, масовна погибија људи и хуманитарна катастрофа у Доњецкој и Луганској области извршени су у интересу оних који су у своје време били „забринути“ људским правима на Косову.

Државе које су учествовале у бомбардовању Југославије 1999. године и оне који су их подржавале, треба да буду свесне да је у садашњем тренутку глобалних турбуленција крајње важно да се извуку правилни закључци из прошлости и напусти пракса „двојних стандарда“ и једностраног и селективног тумачења међународног права.  

Позивамо наше партнере да направе прави избор између тренутне политичке користи и стратешких интереса изградње поузданог система европске безбедности на принципима недељивости, равноправности и заједничких интереса. Сама логика мирног развоја, заједнички изазови читавог човечанства и опасности као никад раније диктирају потребе за израдом искључиво колективних одлука у оквиру међународних формата.

СПУТНИК, за ФБР приредила Биљана Диковић
3 гласa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ