Нови Пазар – Мишчићи су место у Дежевској долини на пар километара од Ђурђевих ступова и Петрове цркве, у коме су на чувеним саборима доношене историјске одлуке, где су рођена два српска цара,више краљева и где је свет први пут угледао и Растко Немањић – Свети Сава.

Темељи родне куће Светог Саве су у корову, беспућу и мраку. Да није великог крста, који су ту поставили представници Цркве, нико не би ни знао да је ту рођен велики епископ и просветитељ.

У сличном стању је цела Дежевска долина: заборављена, запуштена, запостављена… Дежевска долина је још далеко од очију шире јавности, овде нема туриста, а и они који дођу обиђу Петрову цркву и оду, а да и не наврате до Савиног родног села.

Тамо где је Стефан Немања први пут угледао сина Растка (Св. Саву) данас је посађен храст и поред њега лежи древни камени крст. Одмах поред дрвета стоји и један метални прохромски крст, да обележи ово свето место.

СВАКИ камен у Дежевској долини је историја – овде је, у засеоку Мишчићи, рођенСвети Сава, овуда је у време највеће моћи шетао Стефан Немања, овде су се играли његови синови Вукан, Стефан и Растко, одавде су у свет полазили краљеви: Урош, Драгутин, Милутин…

Задрхтим када помислим ко је све газио овом земљом…

Реч о Светом Сави

Свети Сава био је први српски архиепископ, светитељ и просветитељ. Био је најмлађи син великог жупана Стефана Немање, крштен као Растко, а када се замонашио узео је име Сава.

Растко се на Светој Гори замонашио упркос снажном противљењу родитеља.

Његовим устоличењем за архиепископа 1219. године утемељена је и самостална Српска православна црква.

Заједно са оцем Стефаном, замонашеним као Симеон, Свети Сава је основао Хиландар и изградио још 14 манастира, и тако остао забележен као ктитор прве српске духовне заједнице на Светој Гори.

У Студеници је основао 1209. године болницу, прву на подручју српске државе.

Свети Сава се сматра зачетником српске средњовековне књижевности, па је стога и заштитник просветних установа.

Свети Сава је 1219. издејствовао аутокефалност СПЦ, а његова дела „Номоканон“ (1220) и“Синодик православља“ (1221) постали су правни и духовни стубови српске државности.

Сава је преминуо 1235. године у бугарском граду Трнову као први архиепископ СПЦ, а остао је познат генерацијама као оснивач и творац „светосавског православља“.

Кнез Милош Обреновић је 1823. године наредио да се Дан Светог Саве обележава као школска слава у Србији.

Свети Сава је установљен као школска слава на предлог Атанасија Николића, ректора Лицеја у Крагујевцу 2. јануара 1840. године, одлуком Совјета Књажевства Србског и те године прослављан у Крагујевцу и Београду.

Синан паша спалио је на Врачару 1594. мошти Светог Саве које су до тада биле чуване у манастиру Милешева. Сматра се да су Турци Савине мошти спалили у уверењу да ће тако уништити веру и сваки утицај Светог Саве на Србе.

После Немањине смрти у Србији су се посвађали око престола његови синови Стефан и Вукан. Сава онда пође из Свете Горе да смири браћу. Са собом је понео и Немањино тело. Сава је дочекан веома свечано. Над телом свога оца он је измирио Стефана и Вукана, који су се покајали и заклели да се више никад неће свађати. Сава је благословио то измирење и посаветовао своју браћу да живе у слози и братској љубави. После тога он је Немањино тело сахранио у манастиру Студеници, главној Немањиној задужбини.

Монах Сава отпутовао је у Никеју, где је од никејског патријарха добио дозволу да оснује самосталну српску архиепископију. Сава је 1219. године постављен за првог српског архиепископа. Он је организовао српску цркву, основао је и обновио више епископија, а уместо Грка доводио је Србе за епископе. Да би обучавао свештенство, Сава је преводио црквене списе (деловао је као просветитељ).

Захваљујући Сави Немањићу црква у Србији ослободила се старешинства охридског архиепископа. Само две године након што је постала краљевина, српска држава добила је и црквену самосталност.

Српска црква је Саву Немањића, као и његовог оца Стефана Немању, уврстила у ред светитеља.

Сава је обновио манастир Хиландар (Света Гора) заједно са својим оцем Немањом. Тај манастир постао је жариште српске културе.

Сава је веома заслужан за организацију верског живота, стварању црквене организације и просвећивању народа у младој српској држави. На сабору у Жичи 1234. године Сава се захвалио на положају архиепископа и одредио за наследника свог ученика Арсенија Сремца.

Смрт Савина у Бугарској

После тога, Сава креће на путовање по истоку. Боравио је у Палестини, Александрији и на Синају. У повратку је посетио Никеју, а онда отишао у бугарску престоницу Трново у посету бугарском цару Јовану ИИ Асену. На Богојављање одслужио је службу у трновској цркви. После тога одмах се разболео. Боловао је пет дана, а шестог је умро, то је било 14. ( 27 ) јануара 1236. године. Сахрањен је у цркви Четрдесет мученика. Краљ Владислав, бугарски зет, следеће године пренео је његове мошти у манастир Милешеву. Ту су биле сведо 1594. године.

Спаљивање Савина тела на Врачару

Срби су били национално свесни да су царски народ, да су имали царевину и да су је делимично изгубили на Косову. У таквој вери Србе нису могли Турци да исламизирају, а католици поунијате. Зато су их Турци набијали на коље, а темишварског владику живог одрали. А да би се осветио Србима, Синан паша, за време Темишварског устанка спалио је мошти светог Саве на Врачару 1594. године, а олуја разнесе његов прах на све четири стране света. То су Турци урадили да би тако заплашили српски народ.

Ђорђе Бојанић / Архео аматери

www.vaseljenska.com/vesti/miscici-mesto-gde-je-rodjen-sveti-sava/

0 гласовa