Пуних десет дана, лечећи повређени скочни зглоб, вртео сам програме српских телевизија. Са те-ве екрана ми се приказивало све оно најгоре што постоји у српском јавном мнењу. Изанђали аналитичари, самољубиви доктори наука и њихове куртизане, сипљиве ТВ водитељке и њихове колеге, вишедеценијски дебејци, миљеници свих удби који су данас „прометеји“ српске мисли. Србијо, куда ћемо са собом?

Американци скупљају по Косову албанске дечаке који су завршили основну школу. Обећавајући њиховим родитељима школовање, одмах их шаљу у САД у кадетске (војне) школе. Како албанска деца по завршетку основне школе знају само да читају и пишу (многи ни то до краја не знају!), њих у Америци истовремено наново описмењују и припремају кроз обуку за војне кадете, па их као свршене средњошколце потом шаљу на службовање у исламске земље.

Тамо служе у армији САД као помоћно особље које има само обавезе. „Плата“ им је на нивоу џепарца америчког средњошколца. Ако преживе две године на фронту, већ претворени у зомбије, бивају стављени у прве борбене редове пешадије. И ту им се, углавном, губи траг.

Гестапо је током четрдесет и друге године у Београду молио Србе да престану са међусобним цинкарењима, јер њихова служба „не стиже све да провери“. Обично је комшија пријављивао комшију, да је „симпатизер комуниста“. На основу те архиве, Владимир Дедијер је писао како је она „доказ колико су комунисти били уткани у српско ткиво“.

Пет година после рата, према архивским подацима, на Косову и Метохији је било 13.421 њих који су радили за УДБ-у и примали од ње плату. Од тог броја, 13.273 су били Срби. Остало су били Албанци, Турци и Муслимани. Највише њих је било из Пећи (3.620), па онда следи Ђаковица (око 3000), Приштина (2000)…Најмање их је било у Косовској Митровици (тачно 152).

Документа говоре да је 721 Србин пријавио рођеног брата као народног непријатеља, што је значило и вишегодишњу робију. Према пријави остале фамилије и кумова, робијао је 401 Србин. Ниједна српкиња са Косова и Метохије није пријавила брата или оца нити било кога од блиске родбине!

Сетио сам се покојног Милана Ланга који је једном рекао: „новинарско бреме има посебну специфичну тежину“. Та изрека је било једино у чему смо се слагали.

Читам наслове: „Пиштољ заштитника грађана“, „Просута кафа у председничком авиону“, „Сукоб две миљенице, Зоране Михајловић и Станиславе Пак Станковић“, „Влада у сенци Бојана Пајтића“, „Новонастала памет Вука Драшковића“, „Вучићеви сусрети у Бриселу“…Све су то теме о којима поштен, писмен и способан новинар никада не би ни слова написао.

Кад нам је срушен стари, гвојзени мос’, сви ми из Косовске Митровице смо то сматрали несрећном послатом од Бога. Нови мост смо сматрали туђинцем, нежељеним комшијом, готово смо запушавали нос прелазећи преко њега. Проклели смо ми њега, проклео је он нас!

Ево, недавно, један млад момак, Савељић, случајно је ту спасао главу. Док су га Срби носили у болницу, Еулекс и косовска полиција су гледали незаинтересовано шта се дешава. Да је још увек на свом месту онај гвојзени мос’, па да види шта се дешава, закукао би до небеса.

Зоран Милојевић / Таблоид

www.vaseljenska.com/misljenja/mladi-albanci-ginu-u-americkoj-vojsci/

3 гласa