Београд – Оптимално би било да три запослена издржавају једног пензионера, јер би тако била обезбеђена финансијска самосталност пензијског фонда.

-e1450872955780

Упркос чињеници да је за последње четири године број новозапослених, према званичним подацима, повећан за 400.000 –однос броја пензионера и броја запослених у последње три године и даље је незадовољавајући.

На једног пензионера долазе 1,4 запослена.

Оптималан однос требало би да буде један према три, односно, да три запослена „издржавају једног пензионера”, јер би само у том случају била обезбеђена потпуна финансијска самосталност пензијског фонда.

Према речима Ивана Мимића, финансијског директора ПИО фонда, све и када би укупно радно способно становништво у Србији у овом моменту ушло у осигурање, односно нашло посао, максимални могућ однос броја корисника пензија и броја радника био би један према 2,2.

Добро је, међутим, што се упркос томе, издвајања из буџета за исплату пензија смањују. И то из године у годину, са 48,2 одсто у 2012. на 35,18 процената у прошлој години.

„Уколико би био изузет новац намењен једнократној исплати пензија од по 5.000 динара, како је то било у 2016. години , што није редован расход фонда, учешће буџета у исплати пензија било би још ниже – око 34,2 одсто“.

Истовремено су укупни приходи и примања Фонда, у прошлој години, остварени у износу од 583,36 милијарди динара, што представља 97,67 одсто планираног новца и што је за 9,42 милијарде динара више него у односу на 2016. годину.

Наплата доприноса већа је номинално 3,99 милијарди динара у односу на годишњи план, а 15,33 милијарде динара од износа остварених у претходној години.

Фонд је, дакле, за прошлу годину повукао 10,15 милијарди динара мање пара из буџета од планираних, чиме је учешће нето пензија у БДП у 2016. смањено на 11,8 одсто.

Тиме се Србија приближава ономе што ММФ од ње очекује – да учешће пензија у БДП буде 11,3 процента.

На питање колико је реално очекивати да Србија дође на то да на три радника иде један пензионер, Ранка Савић, председник Асоцијације независних и самосталних синдиката Србије, сматра да то неће бити ускоро.

„Не верујем у податак да је за четири године запослено 400.000 радника. Треба питати колико их је у исто време остало без посла, па упоредити. Јер, да је дошло до толиког раста сигурно да би већ сада и однос броја запослених и пензионера био бољи, а не да стагнира последње три године“, каже она.

С друге стране и до односа један пензионер према 2,2 запослена може доћи тек када се нешто промени према послодавцима.

„Иако је мој посао да браним раднике, а не њихове газде, како очекивати да они запошљавају више радника, када осим намета на зараде, имају обавезу да плате још стотину других такси – од еколошке до обавезног чланства у ПКС. Који послодавац може све то да плати, да заради и редовно уплаћује доприносе“, пита наша саговорница.

Исто тако, не може се повећавати број запослених, тако што ће се слати у пензију они којима је остало годину или две да се пензионишу, наглашава Савићева.

Све док се, дакле, у том делу пореске политике, не направи отклон према послодавцима, којима ће држава смањити бројне намете од којих се сама финансира, тешко да ће у Србији на три запослена доћи један пензионер, што би било идеално, закључује она.

Јасна Петровић-Стојановић / Политика

0 гласовa