Трупе немачке војске починиле су први геноцид у 20. веку, тврде историчари. Догодило се то у тадашњој колонији “Немачка западна Африка”, 1904. године, данас независној држави Намибији. Од масакра над народима у Намибији минуо је век, а УН су дејства немачких војника још 1948. године званично назвале геноцидним. Берлин, међутим, још ћути. Огорчење Намибијаца додатно је порасло кад се немачки председник Јоахим Гаук сложио са оценом да је отоманска империја починила геноцид над Јерменима, 1915. године.

Генерал-пуковник Лотар фон Трота је, због устанка народа Хереро, наредио уништење око 70.000 људи, што је око 80 процената укупног становништва, као и уништење скоро половине народа Нама. Устаници су усмртили око 120 белаца – досељеника и спалили њихова имања. У одмазди, око 15.000 војника угушило је устанак, а преживели су протерани у степу Омахеке, што је значило сигурну смрт. Процењује се да је више од 70.000 припадника Херера и око 10.000 припадника народа Нама изгубило живот између 1904. и 1908. године. Бројни преживели су заробљени и присиљени на рад у логору.

У једном писму упућеном Генералштабу генерал-пуковник Фон Трота је написао је да “жели да види ту нацију уништену”. Влада Немачког царства у Берлину је његову наредбу о уништењу ретроактивно укинула. Чланови Тротове породице су се, у међувремену, због почињених дела, извинили наследницима Самуела Махарера, тадашњег поглавице Херера.

Намибија – која је пролетос прославила четврт века од стицања независности од Јужноафричке Репулике – сматра да признање Немаца треба да прати и новчана одштета. Делегација Намибијаца, намеравала је да – поводом стогодишњице окончања немачке колонијалне владавине на југу Африке 9.јула ове године – уручи Гауку петицију с апелом да Немачка призна кривицу за геноцид у својој тадашњој колонији. Он их, међутим, није примио, али је то учинио Норберт Ламерт, председник Бундестага, сложивши се с намибијском делегацијом да је реч о геноциду. “Баш као што се турски парламент изјаснио да је над Јерменима почињен геноцид и ми треба да се суочимо са својом историјом кад је Намибија у питању”, казао је Ламберт за магазин “Цајт”.

Али, Намибијци су опрезни кад је у питању могућност заокрета у немачкој званичној политици. Сматрају да би право признање значило извињење са највишег нивоа: председника, канцеларке, идеално и Бундестага. Док у Немачкој, како јавља Дојче веле “још није прецизно дефинисано под шта треба подвести страдања у Намибији, нити се то наводи у историјским књигама”, Израел Каунатјике, припадник народа Хереро који живи у Берлину, истиче да је у питању дискриминација.

Каунатјике, члан иницијативе “Геноцид не застарева”, каже “да би Берлин најзад морао да призна да је над народима Хереро, Нама, Дамара и Сан у данашњој Намибији почињен геноцид. Под геноцидом се, према узусима УН, подразумева чињеница да је једна национална, етничка, расна или религијска група у целини, или делимично уништена.

Међу немачким политичарима није било нимало слуха за ову тему све док Хајдемари Вићорек-Цојл, тадашња савезна министарка за развој није, као представница владе, 2004.године, начинила први корак. На једној миси у Ватербергу у Намибији, помолила се за “опроштај немачких грехова”. То је заправо било прво званично извињење из Немачке.

Отада је у Бундестагу било више иницијатива, али их је влада листом одбијала. Последња је била 2012. године, а водиле су је социјалдемократе и Зелени. У одговору из кабинета канцеларке Ангеле Меркел стоји да “Конвенција о спречавању и кажњавању злочина геноцида (УН усвојиле 9. децембра 1948. године) не може да се примењује ретроактивно”. Немачка је признала да према Намибији има моралну и историјску одговорност и обећала да ће “се учињена неправда поправити интензивном билатералном сарадњом”.

– Након дебате о геноциду над Јерменима указала се прилика и за формално признање, јер се не може стално само од других захтевати одговорност – каже Вићорек-Цојл. – Мора да се призна и правим именом назове и сопствена кривица.

И посланик у Бундестагу Карамба Диаби се, у свом говору почетком маја у Бундестагу, заложио за праведно прерађивање тог поглавља историје, за “живу културу сећања”, у школама, и уџбеницима историје. Каунатјике сматра да Немачка игнорише чињенице да су и такозвана “расна истраживања”, спровођена над народом Хереро, део немачке историје.

На питање да ли су први геноцид у 20. веку починили Немци у данашњој Намибији, Хенинг Мелбер, експерт за Намибију из фондације “Даг Хамарскјоелд” из Стокхолма, одговара потврдно.

– Друге колонијалне силе такође нису биле благе, али је специфичност Немачке у случају југозападне Африке у томе што се ту, по свему судећи, одвијао рат који одговара критеријима онога што данас називамо геноцид – тврди Мелбер у изјави за Дојче веле.

Својевремено је Бундестаг закључио да постоји посебна историјска одговорност за бившу немачку колонију. “То је провидан еуфемизам”, коментарише Мелбер. Појам геноцид који би, из намибијског угла гледано, био оправдан, немачка влада не изговара.” Уз један изузетак. На стоту годишњицу обележавања устанка Херера 2004. године, Хајдемари Вићорек-Цојл је рекла да би генерал Фон Трота у данашње време био изведен пред суд и осуђен.

Велики број припадника народа Херера сматра да Немачка користи двострука мерила када је реч о историјској кривици. Немци убиства Јевреја у Холокаусту виде као морално лошија, него убиства њихових праочева почетком века.

ЗАХТЕВИ ЗА РЕПАРАЦИЈУ

Званично извињење морала би да прати репарација, која би била усмерена директно погођеним областима, сматрају Намибијци. Велики број потомака убијених и протераних данас живи у Боцвани, Анголи и Јужноафричкој Републици. Они би морали да буду обештећени за земљу која је отета њиховим прецима. Тужба за надокнаду штете на међународним судовима, ниједном од племена до сада није успела. Намибијска влада није поднела захтеве за репарацију, али ипак све више подржава позицију Херера и Нама.

Противници тог захтева, нарочито из редова Хришћанско-демократске уније, истичу да Намибија од Немачке из развојне помоћи добија највише новчаних средстава по глави становника од свих земаља на свету. То је, како они кажу, једна форма одштете. Од 1990. године је Немачка, према наводима Министарства спољних послова, Намибији ставила на располагање око 800 милиона евра развојне помоћи.

ПОВРАТАК МРТВАЧКИХ ЛОБАЊА

Немачко царство слало је кости Херера у Немачку да би научници радили студије о “анатомији расе”. И данас се у музејима широм Немачке налази око 3.000 костију. Године 2011. велики број костију и лобања враћен је Намибији. Повратак је, сматра Хајдемари Вићорек-Цојл, “пратило потпуно незнање и неосетљивост тадашње владе што је довело до још већег неразумевања”. Тадашња државна секретарка Корнелија Пипер присуствовала је предаји костију у берлинском Универзитету “Шарите”. Али она није упутила никакво извињење, због чега ју је публика извиждала. Можда је то један од разлога зашто је нова предаја прошле године на Универзитету у Фрајбургу, оганизована далеко од очију јавности.

www.novosti.rs/вести/планета.479.html:558179-Намибија-захтева-одштету-од-Берлина

1 глас