Претходни покушај ЕУ да се санира грчки национални дуг није, истина, успео. Новац који је Брисел тада ангажовао није био довољан да земљи врати солвентност – грчки јавни дуг и даље износи 170 процената бруто националног дохотка земље. Неуспех првог пакета био је директна последица драконских мера које су ишле уз позајмицу. Те мере су произвеле још теже последице у земљи која је већ била до гуше у црвеном.

Нови аранжман са Бриселом требало би сада да исправи раније грешке; да буде нова шанса али, како Брисел налаже, не може да буде преседан за друге чланице Заједнице, запале у монетарне проблеме, какве су Италија или Шпанија.

Криза целог концепта и Европске зоне и саме ЕУ, није у „грчкој трагедији“ нити је грчки дуг и долазак екстремно леве Сиризе на власт у Атини суштина настале приче. Еврозону већ потреса криза. Лондонске анализе показују озбиљан застој привредног раста, претерано ниску стопу инфлације и велику незапосленост. Најављено „квантитативно олакшање“ усипања штампаног новца у кризне економије је, сматра се, привремено добар потез, иако „апсурдно окаснио“.

Али, опет, ни тај појас спасавања неће бити тако ефикасан какав је био рецимо у америчком случају. Зато што политика оштре штедње, коју диктирају Европска централна банка, Европска комисија и ММФ, погубно утиче на привредни раст у погођеним земљама.

Уз то, европски финансијски систем и даље је неадекватан и нејединствен, а планови да се реализује банкарска унија и ефикасно интегрише тржиште новца, крећу се споро, у ствари стагнирају.

То, пак, значи да је Европска централна банка, у било каквом покушају да помогне угроженим банкама у Еврозони, изложена повећаном финансијском инциденту, далеко више него ризицима у уобичајеним банкарским операцијама. Европска централна банка је далеко више „спутана“ него, рецимо, америчке Федералне резерве.

Истовремено, фискалне стимулације у ЕУ су искључене захваљујући институционалном недостатку капацитета, међусобне суревњивости централних банака и правилу по коме Европска централна банка не сме директно да финансира владе у ЕУ. Упркос чињеници да еврозона, као целина, има довољно фискалних капацитета за интервенцију и да су, на пример, дугови влада у зони мањи него јавни дуг Америке.

Грчка криза је оштро експонирала све ове слабости ЕУ и еврозоне, између Атине и Брисела игра се ексклузивна партија политичког и монетарног покера у којем је улог цела Европска унија, виа еврозона.

Трошкови окупације

Грчка не скида са стола захтев за ратну одштету Немачке тој земљи. На основу уговора из 1960, Немачка је жртвама нацистичких злочина у Грчкој исплатила 115 милиона марака. Међутим, расправа се води и око кредита на који је Грчка држава била присиљена: Народна банка Грчке је 1942. морала да нацистима да бескаматни кредит од 476 милиона рајхсмарака. Тим новцем су нацисти финансирали ‘трошкове окупације’ Грчке, али тај новац Грчкој није враћен. Због тога комисија стручњака у Грчкој сматра да Немачка Грчкој и даље дугује око 11 милијарди евра. Прва конференција на ту тему одржана је у Паризу, још у јесен 1945. године. Грчкој је тада припао одређени проценат немачких репарација за Други светски рат и она је добила материјал укупне вредности до две милијарде евра.

www.vesti-online.com/Vesti/Tema-dana/471364/Nastanak-neke-nove-unije-2-Evrozona-patila-i-bez-Grcke

0 гласовa