Година је 1999. Седим у кући, гледам неку серију на телевизији. Мама спрема колаче за рођендан који треба да прославим за пар дана. Последњи рођендан као основац. Улази тата унезверен и каже да је почело. Почело је бомбардовање Србије од стране НАТО злочинаца. Почела је крвава трагедија у којој је на хиљаде невиних жртава изгубило животе. Период у коме уместо играња фудбала са другарима слушам хук сирена за ваздушну опасност.

НАТО бомбе убијале недужне цивиле
Данас, 17 година касније, министар Војске државе Србије, оне Србије које су убијали и уништавали, иде на самит НАТО пакта. Иде на самит злочиначке организације која је убијала жене, децу, старце, новинаре. Јер, као да није било довољно то што су нам урадили те мрачне 1999. године, већ треба и да им хрлимо у наручје.

Сви потези које власт вуче у последње време говоре нам у прилог да пловимо ка уласку у НАТО. Премијер децидирано одбацује идеје о референдумима за улазак у распалу Европу и западну војну Алијансу, бојећи се очигледно шта ће народ рећи. Иако улазак у НАТО званично није тема и премијер оптужује претходне власти да су потписале приступ Партнерству за мир, министар из његове Владе иде на један од најзначајнијих самита НАТО алијансе у последње време. Његова Влада је ратификовала споразум по коме је НАТО добио слободу кретања и имунитет на територији Србије.

Упркос чињеници да је спољна политика Србије сменом Милошевића променила правац и све више почела да се окреће Западу, постоје границе које не би смеле да се пређу. Политика сукоба са највећим силама много пута нас је коштала кроз историју, али то не значи да треба да клекнемо и молимо за опроштај оне који су нас без разлога убијали. Прагматизам који нам је вероватно фалио мрачних деведсесетих када је инат био једина српска стратегија, не би смео да буде изговор за било какву сарадњу са онима који су убијали нашу децу.

Јер ако смо почели да заборављамо шта су нам урадили западни „милосрдни анђели“, треба само да погледамо страхотне рушевине срушених зграда које нас подсећају на смрт и страдање. Треба само у себи поновити име Милице Ракић, девојчице која није ни стигла да упозна живот јер су је убили НАТО авиони. Треба се сетити новинара који су платили животом то што су дошли на своје радно место. Треба се сетити звука бомби које су падале покрај нас, остављајући нас уплашене и беспомоћне.

Живот иде даље и много смо ствари претурили од тог крвавог пролећа, али нека сећања не могу да избледе. Неке ствари једноставно се не могу заборавити. Како кажу стихови песме „Рибље Чорбе“ – „можда сам примитиван и прост, ал’ децу ти нисам опростио“.

извор: www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/584375/NATO-zlocinci-decu-vam-necu-oprostiti

3 гласa