Потресна исповест мајке деветнаестогодишњег војника Владимира Радоичића који је погинуо на Кошарама

Лозанка Радоичић, мајка војника Владимира (19), погинулог хероја на караули Кошаре, тихо је стајала прошле среде испред кордона полиције, на улазу у Дом Народне скупштине. У току је био протест против НАТО-а. Неколико окупљених грађана махало је, из само њима знаним разлозима, руским заставама!

Лозанка није вила ничију заставу. Само је на груди привијала слику сина у војничкој униформи. На протест је, каже, дошла као мајка, желећи да подсети на животе које су њен син и четворица момака 30. септембра 1998. године положили за Србију. О уласку Србије у НАТО има јасан став: „Сматрам НАТО одговорним за збивања на Косову 1998. и 1999. године, па и за погибију мог сина. Не могу да се помирим с присуством НАТО-а у Србији.”

Караула Кошаре, у НАТО агресији, постала је поприште најжешћих и најкрвавијих копнених борби. Између јединица Војске Југославије и такозване ОВК, албански терористи су уз снажну ваздушну подршку НАТО-а безуспешно покушавали да тим правцем продру на Косово. Било је то „паклено место”. И пре званичног почетка рата.

Лозанкин Владимир је на редовно одслужење војног рока, у извиђачко-диверзантску јединицу у Нишу, отишао 23. јуна 1998. године. После нешто више од два месеца, прекомандован је на караулу Кошаре. Дан пре него што је убијен на албанској граници, мајци је рекао: „Не брини ако се не јавим наредних дана. Ту сам, на обуци на брду поред Ниша”.

Тог јесењег дана кренуо је, с још четворицом војника, у своју прву и последњу граничну патролу. Скривени у заседи, припадници ОВК, предвођени Агимом Рамаданијем, чекали су их од раног јутра. Убице су снимиле свој крвави напад. На Јутјубу постоји видео-запис под називом „Агим Рамадани Феникс Кошаре 1998–99”. У углу видеа је лого УЧК. На снимку се види како чекају у шуми. Потом се чују пуцњи и експлозије. „Зољама” и „калашњиковима” заустављају „пинцгауер” у ком су српски војници, међу њима и Владимир. Јасно се види војно возило регистарских ознака „Т5296” које је оштећено бомбама и мецима. Касније, у возилу и око њега леже побијени војници.

Убице их мртве претресају и пљачкају. Скидају им прстење, ланчиће, узимају оружје… С возила скидају таблице. После напада, мало пре поднева, терористи беже у Албанију. Иза њих, мртви остају Владимир Радоичић (19), Илија Павловић (19), Миладин Гобељић (20), Милош Павловић (30) и Мирослав Јоцић (30).

Лозанка Радоичић испред кордона полиције на протесту против НАТО-а прошле среде (Фото: А. Бојовић)

„Те снимке сам имала још 2007. године пре него што је неко окачио на Јутјуб. Лично сам их нудила РТС-у, али они нису хтели да их објаве. Приказали су их тек 2009. године када их им је доставио тужилац за ратне злочине”, каже Лозанка.

Мајка је против челника Војске својевремено поднела кривичну пријаву. Каже да су децу неспремну и неоспособљену послали на најгори положај.

– Одлуком генерала Момчила Перишића, у мају те године, с пет месеци и 22 дана, обука је војницима смањена на два месеца и 23 дана. Да је некоме стварно стало до одбране те територије, тамо не би послао децу, већ добро обучене војнике. А генерали би пошли на чело тих војника – уверена је Лозанка.

– Препад на нашу граничну патролу тог 30. септембра 1998. извршила је група терориста која је упала из Албаније. Чак ни Тужилаштво за ратне злочине није могло да процесуира овај случај. Предмет је враћен Окружном суду у Нишу, али ни они ништа нису могли. Речено ми је да Специјално тужилаштво за криминал и тероризам нема надлежност Владе Србије за простор Космета – прича Лозанка и додаје да о односу државе према убијенима најбоље говори то што Београд нема спомен-обележје погинулима на Косову.

Надгробни споменик њеног Владимира је на београдском гробљу Орловача. Рођен је 23. марта 1979. године. Завршио је занат за аутомеханичара. Волео је аутомобиле. Тренирао је фудбал у Чукаричком. Није хтео да оде из Србије, иако га је стриц звао да дође код њега у Америку.

Слободан Милошевић је Владимира, као и саборце с којима је погинуо, постхумно одликовао 16. јуна 2000. године.

– Када ме је војска обавестила да је мој син одликован, рекла сам им да орден могу да узмем само с гроба – каже Лозанка.

Тако је и било. Војна делегација је дошла на годишњицу смрти Владимира Радоичића и на његов гроб положила Орден хероја.

Три године после убиства.

Александар Бојовић
објављено: 07.04.2015.
Прочитај без интернета:
5 гласовa

СЛИЧНИ ТЕКСТОВИ