Затворена су бирачка места, Срби су се изјаснили, гласали. За овога… Или онога… Ионако није битно… Јер, када се преброје сви гласови и саопште резулати ма какви они били, ствари се неће променити. Остају исти људи, исте идеје, исти проблеми. Ново коло, стара срећа. Јер, док Србин клети не схвати да му се живот не мења једном у четири године на гласачком месту, већ сваког дана у најобичнијим животним ситуацијама, нема напретка.

Читам ових дана причу о Филипу Вукши. Ако сте заборавили, то је онај дечак захваљујући коме имамо обележене ноћне поласке градског превоза на станицама и које је платио из свог џепа. То је онај момак који се изборио да се поштује ред вожње у градском саобраћајном и не прескачу последњи поласци. То је она људина која из дана у дан даје све од себе да би Београд и Србија била макар за трунку боље место. Кад нешто не ваља – поправи. Кад не може да поправи – пријави. Пише петиције, организује људе и труди се да у свакој могућој прилици уради нешто за околину и људе око себе. Јер, заправо, на тај начин ради у сопственом интересу. Јер је схватио да је то једини начин да гласа за себе.

Филип Вукша је све оно што, нажалост, већина нас није. Кулутран. Паметан. Одговоран. И оно што је најбитније – спреман да се бори за боље данас. Јер без бољег данас нема ни бољег сутра. Он не води кампању, не иде на конвенције, нема рекламу у секцији за политички маркетинг. Не даје лажна обећања, не прича велике приче и велике лажи. Он не криви политичаре што смо до гуше у говнима. Он није прихватио посао под патронатом власти када су му првом приликом понудили да га скину са врата.

Он заправо сваког дана покреће неку нову акцију за бољи град. За лепши град. За цивилизованији град. Кад неће нико други, он хоће и сам. Јер зна да му нико други живот неће учинити бољим осим њега самог. Јер зна да у Србији ко чека, тај никад не дочека. Јер је схватио да док су нам кафићи пуни, а контејнери празни и ђубре на улици, нема бољег живота. Јер је схватио да док су незадовољни на интернету, а не на улици, друштво не може да напредује.

Филип Вукша је тако постао својеврсна парадигма српског друштва. Оно што би требало да будемо, а нисмо. Зато би било боље да нам овај младић буде огледало у коме ћемо се огледати и светионик у овим туробним данима. И уместо млаћења празне сламе на изборима, можда за почетак буде довољно и да само ђубре бацамо у канту и комшији уместо псовања мајке пожелимо добар дан.

извор: www.vesti-online.com/Vesti/Drustvo/567408/Nece-nam-biti-bolje-ni-posle-ovih-izbora

1 глас