Фото: Предраг Ивановић, Мија Јовановић и Радован Миловановић; Аутор: Дадо Ђилас

Србија одваја нешто пара за бивше „Милошевићеве ратнике“, али не жели ни да их види ни да их чује. Четврт века муче се за сваку ситницу, од гумице на штакама до замене протеза. Боје се да им не одузму и оно мало што имају, боје се и своје инвалидске сенке

Мобилисани, регрутовани, као младићи послати на ратишта, одакле су се вратили као инвалиди, немају свој дан ветерана, орден, споменик, никакво национално признање. Три приче о њима исте су за десетине хиљада повређених и више од пола милиона невидљивих. Зарђала кашика намењена је њима…

* * *

„Да ли је господин М. код куће?“, упитала сам.

„Јесте“, рекла је жена.

„Могу ли да га добијем?“

„Не можете. Заузет је.“

„Јуче смо се договорили да данас разговарамо о томе како живи као ратни војни инвалид. Ви сте му супруга?“

„Јесам. Али он има преча посла него да прича за новине.“

„Јуче је био одушевљен.“

„Е данас није. Има, кажем, преча посла“, и разговор је прекинут.

Овако, као ја, најчешће прођу они који желе да пишу шта се дешава са српским ветеранима и инвалидима из грађанских ратова у бившој Југославији. Није господин М. једини који је пристао па су га „предомислили“. Замишљам га, прича супрузи како ће распалити по министру Вулину, што ми је и најавио. Њој је, наравно, као и њему, живот промењен пре више од две деценије, откако гура његова инвалидска колица, и није јој до терања правде. Боји се да не изгубе и оно што имају, новац за његових 80 одсто инвалидитета. Зна она где живи, да је у припреми нови закон о правима бивших бораца и да лако може да се деси да онај ко „лаје“ на „законски“ начин изгуби много. А начина има милион. Мере штедње стићи ће и до ових људи, биће ревизија, нових лекарских прегледа, пребацивања у ниже категорије инвалидитета, да се и од њих откине и стави у буџет. Зато су се повукли, уплашени и од своје инвалидске сенке.

Наиме, српски војни инвалид није обичан ратни војни инвалид. Он је „Милошевићев ратник“. За „Милошевићеве ратнике“ нема почасти, ордења, споменика и националних признања. Милиони евра за један километар Коридора 10 важнији су од свих изгубљених руку и ногу. Нема више ни штрајкова, одустали су, иако су мобилисани и регрутовани као у свакој другој земљи на свету.

Муче се за сваку ситницу, од гумице на штаповима и штакама, преко одласка код цивилних лекара, до добијања нових протеза и инвалидских колица. Поред свих тих мука, труде се да остану невидљиви, јер је током више од две деценије у Србији направљена таква атмосфера да се на њих гледа као на ратне злочинце, а не као некадашње младиће који су добили војни позив и послати на ратиште, одакле су се вратили као инвалиди.

Vae victis, писао је Малапарте у „Кожи“. Тешко побеђенима!

Фото: Предраг Ивановић и Радован Миловановић; Аутор: Дадо Ђилас

ЗГРАНУТА ИЗРАЕЛКА

Британске војнике нико не назива „Блеровим ратницима“. Некадашња империја не поставља таква питања. Њихове повреде се поштују, чиме држава поштује саму себе. Према званичним подацима, 616 британских војника задобило је озбиљне повреде у Авганистану, а најмање 160 њих има ампутиран неки део тела.

У жељи да и сама учини нешто за војнике инвалиде рањене у Ираку и Авганистану, британска дизајнерка Ема Вилис, позната по врхунским кошуљама, које носе и Барак Обама и Колин Фирт, почела је 2008. да шије кошуље специјално за инвалиде. Осим што им поклања своје креације, вредне између 200 и 450 фунти, Вилисова је основала и добротворну организацију Стил за војнике, која ратним инвалидима обезбеђује све што им треба, од ваучера на 400 фунти за куповину одела у „Марксу и Спенсеру“ и чаја за двоје у „Рицу“ до налажења посла, а сваке године им организује и божићну забаву.

Тако то раде Британци. А Србија?

Један српски ратни официр недавно је изјавио: „Откад су ми ампутирали ногу, више нисам обукао одело.“

У Србији постоји више од 800 удружења ветерана и ратних војних инвалида из ратова деведесетих, од републичких до локалних. Иако званичних података нема, рачуна се да је у тим сукобима учествовало између 400.000 и 800.000 људи. Према неким истраживањима из 2014, Србија има 12.000 ратних војних инвалида, породица палих бораца, укључујући оне из Другог светског рата и такозваних отаџбинских ратова 1991-99. Годишње отприлике умре 1.000 људи. О њима не брине Министарство одбране, већ Министарство за рад, запошљавање, борачка и социјална питања, што их своди на социјалне случајеве, својеврсни светски преседан. Према евиденцији Националне службе за запошљавање, 1.200 ратних војних инвалида остварује надокнаду за незапосленост до 65. године живота. После тога, остаје им инвалиднина.

Леа Давид, предавач на израелском универзитету, написала је докторску дисертацију у којој је утврдила да у Србији друштво окреће главу од ветерана. Њен супруг није могао да верује да Србија нема дан за комеморацију за учеснике ратова деведесетих. Тако је дошла у Београд да интервјуише ветеране.

„Запрепастило ме је оно што сам затекла. Прво, о њима се не говори. Како је могуће да се не говори о огромном делу популације који је једном био или је провео неко време на ратиштима од 1991. до 1999. године?“, изјавила је за Ал Џазиру. „Која год политичка опција била на власти, трудила се да их још више разбуца. Неким групацијама су давали више права, некима никаква. Међусобно су се свађали због пара, положаја… У суштини су им толико мало давали да су сви хтели нешто. То је створило потпуно несхватљиву ситуацију да постоји на десетине удружења. Свако је прича за себе, а опет, гледајући њих, може да се схвати читава државна структура у Србији.“

Леа је највише згранута равнодушношћу према ветеранима и инвалидима рата.

„Држава их доживљава као терет и само их још више гура на маргину. Људи у власти мисле да ветерани, ако их не виде и не чују, неће постојати. Међутим, они су врло често у тешком стању. Не само да немају психолошку помоћ, која можда свима није ни потребна, већ нико неће да их чује. Када праве демонстрације, нико неће да им се прикључи. Грађани и цивилно друштво перципирају их на врло лош начин, да су били `Милошевићеви војници`. То је потпуно погрешно, јер се ради о толико различитих мотива. Они немају коме да кажу своју причу и шта им се десило.“

Али од прича се не може побећи.

Фото: Предраг Ивановић; Аутор: Дадо Ђилас

ПРЕДРАГ ИВАНОВИЋ: ГДЕ ЈЕ НАЦИОНАЛНО ПРИЗНАЊЕ

Предраг Ивановић, Београђанин, имао је 18 година и летовао је на мору када су га 1991. позвали да се јави у ЈНА. Мајка није хтела да прими позив, Предраг се сам пријавио по повратку. Био је редован војник. На дубровачком ратишту провео је седам месеци и вратио се као инвалид. Рањен је у руку, а до данас се лечи од посттрауматског синдрома у Институту за ментално здравље Клиничког центра Србије. Његова стопа инвалидитета је 50 одсто. Још увек у радну књижицу није уписао време проведено на лечењу, признали су му само време учешћа у рату. Суди се већ десет година.

„Када одете у рат са 18 година, из школске клупе, и доживите разне ужасе, психа се потпуно промени“, каже Предраг. „Тешко ми је што се често, након неких убистава, или потенцира да је кривац био учесник ратова, или се нагађа да ли је био.“

Предраг је завршио Вишу ликовну школу у Београду, незапослен је. Више година је председник Савеза ратних војних инвалида, који има око 1.500 чланова. Његова лична инвалиднина износи 10.200 динара, а додатак за незапосленост је 28.000. Распон финансијске помоћи државе креће се од 6.000 до 250.000 динара, колико добијају стопроцентни инвалиди прве категорије.

„Кад кажем 250.000, то није само лична инвалиднина, него су урачунати и туђа нега и помоћ, ортопедски додатак, додатак за незапослене. Ту спадају људи који имају квадриплегију, параплегију, чији је степен инвалидности највећи. Између њих и инвалида сто одсто друге категорије је велика разлика у новчаним примањима, иако су и једни и други сто одсто. То су, рецимо, ампутације ногу, руку, слепило… Делује као јако велика сума 250.000 динара. Али да пођемо од човека који нема никога, који није стамбено збринут. Има много таквих. Он мора да плати станарину и нађе једно или више лица која ће 24 сата бринути о њему, мора да плаћа сваку услугу која му је потребна. Нико се не би мењао с њим“, описује Предраг ситуацију у којој су најтеже повређени.

Када ратни војни инвалид умре, породица наслеђује само 20 одсто његове инвалиднине. Супруга човека који је имао 80.000 динара примања, после његове смрти прима 8.000, што је 10 одсто. Таквих жена има безброј. Цео живот посветиле су неговању мужева, нигде нису радиле, а касније немају од чега да живе.

„Један квадриплегичар који није могао ни да говори пријавио је своју жену као туђу негу, као стално запослену, да брине о њему. Учинио је то да би јој обезбедио пензију кад он умре. Променом Закона о раду више није могао то да ради. Закони су нам у сукобу. У старом закону је постојало да породица ратног војног инвалида има таква права. Ми инсистирамо да то остане, а они само избришу. И онда, када дођемо на разговоре, тражимо то право, кажу да је закон промењен и да они не могу ништа!“

Савез војних инвалида већ три године није на буџету. Не само да више нема пара за канцеларије, телефоне и остале потребе већ су замрли и пројекти као што је Врањска бања, где се бесплатно лечило око 100 инвалида и њихових породица, како би се видело да њихова жртва није заборављена. Такође, држава не жели да учествује у лечењу квантном медицином, РИКТА апаратом, у Русији. Ова ласерска терапија показала се као најбоља и најбезболнија у зарастању ткива. То се плаћа, а руски лекари нису тражили ни динара за прегледе. Иако су представљали Србију, инвалиди Савеза сами су 2014. финансирали и одлазак у Софију, на међународни скуп ветеранских организација. Тамо су се срели с ветеранима из Црне Горе, Македоније, Хрватске, Бугарске, па и Турске.

„Импресивно је када видите колико је Бугарска одвојила и времена и новца за овакав скуп. Они имају инвалиде из неких мировних акција у којима су учествовали у оквиру НАТО. Сазнали смо колика су права у другим државама, колико је уређенија борачко-инвалидска заштита. Донели смо заједнички закључак да после свих ратова остају жртве као проблем који треба решавати систематски.“

Ни Ивановић нема податак о томе колико у Србији има ратних војних инвалида.

„Министарство неће да изађе са таквим податком. Више пута смо тражили од њих тачан број и нисмо га добили. Зашто некоме одговара да се то не зна, није ми јасно. Наш међусобни однос је готово никакав. Од маја не могу више да дођем до Драгана Поповића, државног секретара. Покушавао сам три пута да закажем састанак, сва три пута је био на годишњем одмору. Једна од његових опаски је била да у Србији постоји преко 800 удружења ратних војних инвалида. То му није сметало да направи 801, под називом Сабор, где је окупио себи лојалне људе. Не знам колико имају чланова, то је организација која је настала пре две године. Они су на буџету. Њихови пројекти пролазе иако нису ни упола добри као наши.“

Нацрт новог закона о борачко-инвалидској заштити предлаже да су довољна три инвалида да се оснује удружење. Што их је више, лакше је манипулисати, некима дати сва права и новац, неке отписати. На сваки члан предложеног закона постоје бар три приговора постојећих удружења.

„Највећи проблем није ни новац, већ окретање главе“, каже Ивановић. „Иако се разликујемо у мишљењима, свих 800 удружења траже једну ствар – национално признање. Тога у новом закону нема. У новчаном смислу то не значи ништа, али у моралном значи много. Желимо да добијемо признање од државе за коју смо се борили и за коју су људи дали и живот и делове тела. Да се каже да је тај и тај признат јер се борио за Републику Србију. Ако важи за борце из Другог светског рата, да важи и за нас. Нема борца из СУБНОР који није одликован од државе. Овде можете да их набројите на прсте. Знам двојицу. Обојица су са Косова. Један је био цивил, а други полицајац.“

Ивановић сматра да политичко питање не може да избрише део историје.

„Оно што се десило – десило се. Да су људи настрадали – јесу. Србија је потписник међународне конвенције о правима лица са инвалидитетом од 2008. и тражимо да се та конвенција спроводи. Прво, треба променити свест, да се не стидимо наших ратника. Друго, треба да одговара ко је дезертирао, а не после 20 година да се појави у Скупштини и хвали се тиме. Има их доста и међу посланицима. Ћуте, јер мисле да није политички коректно да сад говоре о томе.“

Прошле године је Роџер Вотерс из групе Пинк Флојд позвао Савез и обезбедио им улазнице за концерт у Арени. Одвојио је десет минута да поразговара с ратним војним инвалидима, јер је његов отац погинуо као пилот у Другом светском рату.

„Био сам на том концерту, упознао сам га и разговарали смо. Њихово друштво развило је свест и однос према људима који бране отаџбину. Ми се сетимо Милунке Савић после сто година јер у свету влада тренд да се Први светски рат зове Велики рат, па и ми да покажемо какве смо хероине имали! А како је та жена завршила, како је њен живот протекао, то нико не спомиње. Трагично.“

Фото: Радован Миловановић; Аутор: Дадо Ђилас

РАДОВАН МИЛОВАНОВИЋ: ПАКАО СА ПРОТЕЗОМ

Кад је пола Србије 19. децембра славило Светог Николу, Радован Миловановић се сећао да је на тај дан 1994. изгубио потколеницу леве ноге. Бравар из села Болача код Книна добио је позив као резервиста. Куд сви, туд и Радован. Све време рата провео је у Петровом пољу. Кад су дошли на линију раздвајања од само 20 километара, кренуо је у шуму по дрва, да се загреје војни магацин у ком је војска боравила.

Тада је нагазио на мину. Стављала их је Војска Југославије да заштити складиште граната. У Книну су му ампутирали потколеницу. Након тога је дошао у Београд на прављење протезе. Кад је пала Крајина, кад су људи бежали одоздо, Радован је био у болници. Имао је 29 година.

„Био сам смиренији, нисам толико био упао у психичку кризу. Одмах сам ухватио да се зезам, да некако пребацим сву ту муку на шалу. Доста је било, а и сада има људи као ја, тако да нема више оног туговања. Бориш се да водиш колико-толико здрав живот, да размишљаш право, да идемо даље. Увјек сам био позитиван. Никад од мене нису чули да тугујем, да ми је тешко, не жалим се. Да се жалим, нема вајде.“

Непрекидно насмејан, Радован без проблема откопчава рајсфершлус на левој ногавици и показује протезу. Због ње је инвалид 80 одсто.

„Примам око 36.000 инвалиднине, ортопедски додатак, који је ту неђе 15-16.000, и надокнаду за незапосленост, која је око 46.000 јер сам инвалид четврте групе. Ниже категорије добијају мање. То све скупа испадне око 90.000, и све добијемо одједанпут“, каже. „Ја се немам чега стидјети. Нисам ја ниђе ишао из патриотских разлога. Ја сам тамо живио, тамо ми је кућа, имање, све. Војска Југославија ме позвала, дала ми пушку и и рекла ми да будем ту. Јесам патриота, националиста велики, али нисам ишао на туђа ратишта. И сада идем доље и обилазим, сједим са људима с којима сам био у школи и који су Хрвати.“

Највећи Радованов проблем је малтретирање око добијања нових протеза и навлака или чарапа за патрљак.

„За протезу морам отићи у писарницу, да поднесем захтјев за инвалидско-борачке заслуге. Онда морам отићи у специјалну болницу на регрутацију, да би они доктори тамо и комисија одредили који ми дјелови за протезе требају. Онда треба однијет то у општину, да би они то послали на званичну комисију, која засиједа како кад. Када дођеш тамо, кажу: „Да видимо да ли ти одговара стара протеза.“ И онда ти дају своје мишљење. Онда се опет ти документи враћају у општину. Док ти дају налог, од подношења захтјева до доласка до мајстора, буде од три до шест мјесеци. То је баш мучно. Исто је и с навлаком за патрљак.“

Гледам у његове патике. Једна је, наравно, већа од друге.

„Што се тиче ципела за протезу, ту се отворио проблем кад су почели да дају тендере за производњу ципела. Јавио се мали број произвођача: ‘Дунав’ из Новог Сада, ‘Ортопедија’ из Крагујевца и ‘Орсим’ из Београда, заступник неке француске компаније. Код ‘Орсима’ сам радио и нисам био задовољан. Из ‘Дунава’ ми човјек долазио кући, овдје по Београду, и узимао ми мјеру. Они су добри, али не раде више, држава их не исплаћује. Нисам ишао у Крагујевац, тако да не знам како су они доље радили, али људи из Крагујевца били су задовољни. Имаш обућара који ради, али мораш лично да наручиш и платиш. Нисам никад наручивао. То сам добијао посљедње три-четири године. Пошто већином носим патике, трошим једно два пара годишње. На здравој нози се подере, а ова на протези још нова. Криви се здрава нога, више стојиш на њој“, смеје се Радован својим невољама.

Има аутомобил за инвалиде, али исто му је као да вози цивилни.

„Мало се обраћа пажња на нас. Ако идем превозом, некад бих и да сједнем, а видим да људи помисле ‘шта овај хоће’. Прије неко вече паркирам код Завода за спорт, а један се паркирао на мјесту за инвалиде. Кажем: ‘Је л’ видите где сте стали?’ Каже: ‘Видим.’ Ја продужим. Шта сад да се расправљам сатима. Једна жена издрала се на мене ко на будалу: ‘Шта тебе брига гдје ћу ја стати!’ Најбоље да се склоним.“

Волео би да се скраси, да добије станчић, гарсоњеру макар. Тренутно помаже једној баки на Видиковцу и станује код ње. „Годинама подносим молбе за стан, више сам и одустао. Дај ми сад најосновније, да се не морам потуцати као подстанар.“

Фото: Мија Јовановић; Аутор: Дадо Ђилас

МИЈА ЈОВАНОВИЋ: САН О МОТОРУ

Свих 40 дана опсаде Вуковара 1991. Миодраг Мија Јовановић провео је у тенковској гардијској јединици као помоћник тенкисте. Мобилисан је у 36. години, али води се као добровољац.

„Сви смо се водили као добровољци. Пристао сам на то. Кад предаш позив, поцепају га и пошаљу те где треба.“

Неколико дана пред крај опсаде погодио га је у руку гелер из минобацача. Рука му је била готово одсечена, рана није хтела да зарасте, делови гелера задржали су се понегде. Лекари су успели да му спасу руку и Мија је могао њоме да се служи за лакше послове.

„Добио сам инвалидитет од 40 одсто. Примио сам то олако. Тог момента није било лоше. Међутим, сад видим да је мало, није добро. Једноставно су нас откачили – дали коме су колико хтели. Фали ми 10 одсто. Јер са 50 одсто инвалидитета имаш право на много веће бенефиције. Тада сам био евентуално млад, 36 година, сад имам 62. Да сам добио 50 одсто, имао бих право да увезем инвалидски ауто. Мени не треба ауто, ја сам Циганин, мени је то луксуз, али у овим годинама ми треба један мотор. Не могу да ходам, ноге су ме издале, боле ме. Рука као рука ради, могу да је дигнем, да узмем мобилни, али неки терет да дижем, не долази у обзир“, каже Мија.

Данас живи од инвалиднине од 6.000 динара и пензије од 16.000. У Вишој ликовној школи радио је као домар.

„По препоруци секретара школе и доктора, отишао сам у пензију. Они су ме гурнули у инвалидску, али не војну, него цивилну, тако да су ми и ту ускратили. Шта је 6.000? То је 50 евра. Не могу ни прашак да купим. Два дана живота. Имам породицу, али не живим с њима. Деца су се поженила, велика су, они за себе, ја за себе. Жена ме оставила, право да вам кажем, али то је између нас.“

Мија је у рат отишао из сопствених разлога, политика га и данас веома занима.
„Кад је звецкало и пуцкало, ја сам отишао са уверењем да браним Београд. Хрвати кажу – доћи ћемо до Земуна! То могу да вам извадим сигурно негде са телевизије! Размислио сам и кажем: чекај, боље ја да идем у Вуковар да их зауставим тамо него они да дођу код мене! И многи су отишли с тим уверењем! Ја сам бранио Београд, а данас се Београд не понаша лепо, барем према мени“.

Рођен у Београду, у Градској болници, Мија каже да на сваком кораку доживљава нешто ружно.

„Мислим да се ми као Роми јесмо борили! Ја бих се и сутра борио, овако бангав. Ово је наша земља, ово је моје парче неба. Да ли је српско или не знам чије – моје је, и опет бих. Али некако, брате, сви те гледају као Циганина. У аутобусу нико жив неће да седне поред мене! Ретко који се нађе храбар. Кад бих извадио своју црвену инвалидску књижицу и рекао: ‘Извини, устани, сео си на место инвалида’, мислим да би ме отерали у пичку материну. Сви би рекли: ‘Иди, бре, код онога за кога си ратовао, нек ти он да место!’ Разумете? Срамота ме да извадим ту књижицу, а требало би на грудима да је носим, да је закачим за врат као што носе овај мобилни!“

Мисли да је ускраћен и за војни чин више, као што је случај са официрима. Чин више вуче додатних 10.000 динара.

„Можда сам ја Ром неки, Циганин, али могао сам да напредујем, да добијем чин и по војном пропису. Нисам ишао около да зврндам по празним кућама и крадем. Нећу да се хвалим, али у једној офанзиви имали смо официра који је био рањен у пету. Два метка је добио у две ноге. Нико није хтео да приђе да га извуче, био је на брисаном простору. Ја сам пришао и извукао човека, повукао сам га за рамена, извукао на сигурно. Има све записано у Генералштабу. За тако нешто се и добија чин. Ја ништа нисам добио. Био сам добар, поштен, бранио своју земљу и дао крв за њу.“

Мија се, попут осталих ратних војних инвалида, лечи у домовима здравља, као и сваки грађанин.

„Са овом књижицом имам право да уђем преко реда. Не, ја чекам по три сата тамо. Шта да кажем сестри кад она то не поштује? Једном ми је било толико лоше да су ми, кад су ме увели унутра и измерили ми притисак, одмах ударили инекцију, на лицу места. Знам, чекају и старији људи, али и ја сам стар. Што онда пишу у дому здравља да ратни војни инвалиди улазе без чекања? То нико не поштује. Пише реда ради.“

Ратни војни инвалиди имају право на неколико вожњи годишње по Србији возом, аутобусом, бродом, авионом, и плаћају 25 одсто вредности карте. Али ни то не иде глатко.

„Карта до Параћина ме кошта 150 динара, а улазак на перон 250! Станичне услуге. Зашто инвалиди плаћају те услуге? Да бих избегао тих 250 динара, аутобус сачекам на првој следећој станици, рецимо на Сајму. Уђем унутра и кажем: ‘Ево, имам књижицу, дајте ми карту.’ Они по закону треба да имају блокче и испишу ми инвалидску карту од 150 динара. Не, они то не носе. Скине ме са аутобуса! Каже, иди на аутобуску станицу и крени из почетка. Скине ратног војног инвалида из аутобуса и каже да идем на почетну станицу да купим карту и платим станичне услуге!“

Од свега што му недостаје, Мија највише сања о мотору, да лакше долази до града из далеког предграђа у којем станује.

„Време пролази, људи старе. Сада нам треба већа помоћ него пре 20 година. Оног момента је била младост, па некако сам и могао. Сад не могу више, не могу. Прешао сам 60 година, али и даље сам инвалид. Имам проблема с ногама, венама, срцем, крвотоком, не знам шта ми већ све нису пронашли. Требао би ми као помагало један мотор. Хоћу да га купим, ал’ нећу да купим овде неки крш, нешто половно. Ако узмем, хоћу нешто из иностранства да увезем, да може да ме служи барем десет година. Шта да узмем овде, сваки месец да идем код мајстора, да јурим делове? Ипак, немам на то право!“

А онда, док све прича кроз смех, пробије оно што га највише тишти.

„Заборављени смо! Најбоље да поцркамо, то би им највише одговарало! По законима смо као нешто, а нисмо ништа. Где се ти закони више примењују? Раније нас је омладина и поштовала, сад су заборавили. Као, нећемо, тобоже, никад више да ратујемо. А види, све дрвље и камење на нас! Па сутра ће да нас згазе! Кажу ми: ‘Луди сте што сте ишли!’ Кад би сад, не дај боже, био још један рат, мислим да би Србија изгубила одмах, јер не поштује своје ратнике. Имали су ових 25 година да причају све и свашта. Кад би неко и хтео да се бори, помислио би како ће се понашати према њему после! Због тих тамо који нас тупкају у главу ми као ратници и инвалиди морамо да испаштамо и држава мора тако да се понаша према нама. Као да нисмо постојали, као да смо шљам!“

Ипак, задржао је смисао за хумор.

„Зашто нисмо дигли руке и предали се? Најбоље да смо објавили рат Америци, или Русији, свеједно. Они дођу, ми бацимо цвеће, они нас поробе, ставе једну звездицу тамо и кажу: ‘Србија је наша!’ Постанемо Американци! Онда нас бране, штите, све… Било би нам боље него да будемо ово што смо сада – ништа!“

Десетине хиљада повређених и најмање пола милиона невидљивих у Србији имају сличне приче. Многи су дигли руку на себе пре него на друге. Ако нови закон о борцима опустоши и њих као што је пензионере, онда је клање зарђалим кашикама било заправо њима намењено.
аутор: Љиља Јорговановић
фотографије: Дадо Ђилас
ИЗВОР: NEWSWEEK

—————–

1.2.2017. за СРБски ФБРепортер приредила Биљана Диковић

facebookreporter.org/2017/02/01/newsweek-%E2%80%8B%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B5%D1%80%D0%B0%D0%BD%D0%B8-%D0%B8-%D0%B8%D0%BD%D0%B2%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D0%B4%D0%B8-%D1%80%D0%B0%D1%82%D0%B0-%D0%BD%D0%B0%D1%98%D0%B1%D0%BE%D1%99%D0%B5/

2 гласa