Колико радници имају социјална права у Србији најбоље приказује отворено писмо председника Синдиката Компаније „ДИС“ Ивице Костића (који је добио отказ) газди Зорану Тирнанићу, које преносимо у целости:

„Драги и добри мој газда Зоране, обраћам Вам се овим путем. Сада смем, не можете ме казнити, нити дати отказ,пошто сте ми отказ већ дали. Ја згреших и основах Синдикат у вашој компанији. Нисам знао да се то у „ДИС-у“ не сме, док ми то ваши директори не рекоше.

Драги и добри мој газда Зоране, док се сада наслађујете, славите и прослављате уз виски и разно разне специјалитете и хвалите тиме како сте много јаки, јер сте отерали, тј дали отказ председнику Синдиката ваших радника. Тај исти председник, тј, ја, покушавам да објасним мојим дечацима, да од сада па на даље, нема више јогурта, нема више виршли, нема више млека.

Али не брини ти мој драги и добри газда Зоране, моји дечаци кад ја основах Синдикат осетише шта значи минималац. Тако и научише да деле, чашу јогурта, кесу смокија, а и један сладолед на пола „пола мени-пола брату“. Најтеже ми је било да им одговорим на једно стално њихово питање „Тата зашто си основао Синдикат? Боље је било када си био радник. Тада смо имали више пара, а и нисмо били гладни“.

Слегнем раменима драги и добри мој газда Зоране. Не знам шта да им одговорим, јер је и мене срамота да кажем да сам председник Синдиката у највећој домаћој трговини. Додуше не могу да кажем и нећу да лажем, нудили су ми твоји директори много, много већу плату. Понудише ми да будем контролор и контролишем директоре и колеге. Да будем функционер, да се манем Синдиката. Но ја не пристадох тада, а нећу ни сада, ни никада.

Драги и добри мој газда Зоране, дао си ми отказ и то из четири разлога, која твоји директори наведоше, а то су:

Први разлог, ишао сам у тоалет мимо паузе. Јесам, иако су ми твоји директори забранили тоалет. Тражио сам пелене, нису ми дали, а морао сам. Срамота је мој драги и добри газда Зоране, да човеку са болесном бешиком забрањујеш одлазак у тоалет. Срамота ме је и од моје деце, јер су ме безброј пута питала „Тата зашто теби тамо у ‘ДИС-у’ неке чике не дају да идеш у ВЦ?“ Шта ћеш, читала деца новине…

Други разлог, нисам имао заштитну опрему. Па и нисам могао да је имам, јер од када сам основао Синдикат ниси ми дао заштитну опрему иако си то морао по закону. Додуше пре неких месец дана, а после четири године од заштитне опреме само добих ципеле.

Трећи разлог, моје изношење истине у медијима, тј. новинама, о мобингу у „ДИС-у“ и о неплаћању доприноса, тј. радног стажа. Како написаше твоји директори у мом отказу о раду, умањио сам углед послодавца. Па нисам ја умањио твој углед, мој драги добри газда Зоране. Ја сам само износио истину у новинама. То што су те новинари назвали „Тајкун“, ја тај текст нисам ни писао, ни учествовао у писању. А ако си ми пак замерио што сам у истим тим новинама, које тебе називју „Тајкуном“ излазио са својом причом, онда си на погрешном путу. Ово је демократска држава, а и ја сам изашао као узбуњивач, јер ми је то закон и ова држава омогућила.

Четврти разлог је моје писање на мом фејсбук профилу, шта су ми радили твоји директори од момента оснивања синдиката. Како су ме мучили, уцењивали, малтретирали и претили. Намештали лопове, цепали повредну листу, звали телефоном, претили откидањем главе, вађењем џигерице, ломљењем кичме, саслушавали, смештали отказе. Малтретирали чланове Синдиката, противзаконито их саслушавали.

А и ти си мој добри и драги газда Зоране у томе учествовао. Послао си своје адвокате да прете твојим радницима, а мојим члановима Синдиката дванаестогодишњом робијом, ако учествују са мном у писању на мом фејсбук профилу или прате тај мој фејсбук…

Знам ја мој драги и добри газда Зоране да је прави разлог који твоји директори нису смели да напишу у мом решењу о отказу уговора о раду, моје оснивање Синдиката,моје синдикално деловање. Моје одбијање да пристанем да будем купљен, тј. да ме купите, као што ми у пар наврата рекоше неки твоји директори:

„Газда си има много пара, па ће си поткупимо и медије и новине и све…“

Е видиш мој драги и добри газда Зоране, мене нисте могли и не можете да купите. Колико год да сте моћни и колико год да имате пара, жао ми је – нисам на продају.

На крају мој драги и добри газда Зоране, ако мислите да ћу да одустанем од синдикалног деловања и ту сте погрешили. Грдно се варате, ако сте истерали мене из Компаније, да ћете да истерате и Синдикат.

Е, то вам нећу дозволити, мој драги и добри газда Зоране.

Синдикат сам основао да бих заштитио своје колеге и себе од ваших бахатих руководилаца. Тако да вам нећу дозволити да га угасите или истерате из фирме. То дугујем себи, дугујем својој породици и својим колегама.

И на крају овог писма, желим да вам кажем мој драги и добри газда Зоране из Компаније сте ме истерали и отказ сте ми дали, али Синдикат остаје. Бранићу га последњим атомом моје снаге.

Богати сте и моћни, можете све да купите, али мој драги и добри газда Зоране, Синдикат нема цену, жао ми је – није на продају.

С поштовањем,

Ивица Костић председник Синдиката Компаније „ДИС“”

БОНУС ВИДЕО

Драгомир Радошић, представних малих акционара „Ц маркета”, у емисији „Дебате”, у продукцији медијске куће „Центар”, прича o томе како је процес „стечајна мафија” повезан са случајем „приватизација Ц маркета” и колико је „Ц маркет” био успешан пре приватизације (00:12:30). Послушајте:

6 гласовa