Пише: Станислав ТАРАСОВ

НАЧЕЛНИК штаба Копнених трупа САД, генерал Рајмонд Одиерно, који је командовао америчким трупама у Ираку од 2008.-2010., изјавио је на опроштајној конференцији поводом одласка у пензију да „подела Ирака може да буде једино решење за будућност те земље“, будући „да тешко да се може очекивати помирење између сунита и шиита“.

Према његовом речима „подела Ирака зависи од ситуације у региону и од одлучности политичара и дипломата, али је сама могућност таквог развоја догађаја у Ираку и даље веома вероватна“.

То је прва теза генерала Одиерна. Да погледамо другу.

„Ваздушни рат“ који је отпочела међународна коалиција у септембру 2014. против „Исламске државе Ирака и Леванта“, иначе, забрањене у Русији (ИД, у наставку „Исламска држава“), ослабио је ту групацију, али „сасвим незнатно, будући да се она расподелила по суседним територијама, почела активнија дејства у Сирији, а сада је ушла у конфликт и са Турском, што потврђују бројни терористички напади на њеном истоку“.

Поред тога, кампања међународне коалиције „ушла је у фазу замрзавања“, сматра генерал.

И на крају, његова трећа теза: ако се током наредних месеци не постигне прогрес, онда је могућ захтев за упућивање копнених трупа САД у Ирак. У овом тренутку тамо се већ налази око три хиљаде америчких војника, међутим у извештајима Пентагона они се евидентирају као војни саветници.

Ми смо посебно обратили пажњу на ову тезу зато што је турски политиколог Керем Хас, коментаришући ситуацију у којој се нашла Турска која нема легитимну владу, оценио да је његова земља увучена у рат против ИД и Курда и да осећа претњу за своју националну безбедност. Притом је истакао: „Све ће бити потпуно јасно током наредна три-четири месеца после поновних избора“.

Да ли је за доношење одређених одлука случајна подударност рокова које су навели амерички генерал и турски политиколог?

Багдадска влада реаговала је на изјаву Одиерна са приметном осетљивошћу.

Премијер Хајдер ал-Абади окарактерисао је генералове речи као „неодговорну изјаву која је одраз непознавања ирачке стварности“.

Са своје стране, неки руски експерти сматрају да су „САД збуњене и не знају шта да раде са Ираком“. Међутим, многи су исто тако, као фантазију и геополитичку егзотику, схватали изјаве америчких стручњака почетком 1990-их да се „ера уобичајеног Блиског Истока ближи крају“.

Довољно је сетити се радова познатог стручњака за ислам Бернарда Луиса, који је упозоравао да је неопходно да „будемо спремни за процес дезинтеграције постојећих држава у том региону света, будући да оне представљају вештачке конструкције недавно формиране и осетљиве на процес даљег дељења“. Овом садржају припада и карта која се појавила 2006. у америчком часопису Armed Forces Journal аутора потпуковника Ралфа Петерса (у чланку „Крваве границе: како може боље да изгледа Блиски Исток“).

„Кад је реч о онима који одбијају да размишљају о незамисливом, изјављујући да се границе не могу мењати, њих треба подсетити – писао је тада Петерс – да границе вековима никада нису престајале да се мењају и … мењају се чак и сада (како год изасланици и специјални представници бацали прашину у очи и радије проучавали сјај својих крила). Да, и још једна мала прљава тајна 5000-годишње историје: етничко чишћење функционише“.

Иначе, по Петерсовом пројекту мењање граница Блиског Истока предвиђа поделу Ирака на три државе и одузимање знатног дела територија трима регионалним државама – Турској, Ирану и Саудијској Арабији – у корист низа „нових независних земаља“. При том је истакнуто да могу да се одрже Египат и Иран као земље са дубоким историјским коренима и одавно формираним границама на Блиском Истоку, а потреси ће се дешавати у оквиру бивших Отоманских граница и пренети се у саму Турску.

Ирак је већ де-факто подељен и постоји само на карти, а генерал Одиерно само је назначио постојећу ситуацију и „пустио пробни балон“.

Либије нема, подељена је на три енклаве – Триполитанију, Киренаику и Азан. Сирија је дестабилизована. „Одмрзнут“ је проблем сепаратизма и у Турском Курдистану.

Јемен је на путу још једног распада на Север и Југ.

Турска губи свој геополитички значај у региону. А САД нису случајно „прогутале“ долазак војске на власт у Египту и окренуле се зближавању са Ираном који може да замени Саудијску Арабију као главни партнер у Персијском заливу са својим богатим ресурсима енергената, будући да и Ријаду планирају распад на пет енклава.

Наравно, Американци су својом политиком на Блиском Истоку учинили много грешака, али рачунати на неуспех на глобалном ниво тешко да има основа, будући да се све јасније виде елементи планирања поступака.

Остају загонетни само разлози који су подстакли Запад да почне распад Блиског Истока по линијама зацртаним у периоду постојања Отоманске империје. Ради се о палестинском и курдском проблему, о кипарском конфликту, о ситуацији у Либану и Сирији, о босанском рату и другим конфликтима на Балкану, чак и о фактору ИД, чија је идеологија такође настала првих деценија прошлог века.

Шта даље и каква ће бити логика у новом регионалном систему обуздавања и баланса?

На ово питање није лако одговорити, лакше је назначити политичку дијагностику ситуације: на Блиском Истоку распада се институционални „дизајн“ створен после Првог светског рата. По нашем мишљењу, феномен ИД, који претендује на статус новог друштвено-политичког модела, ипак је пролазног, инструменталног карактера.

Та екстремна снага сада игра улогу геополитичког дубоког пробоја фронта, који ломи систем односа у региону и доводи га на неизвестан ниво. Сада се главни догађаји одвијају у Турској где су планирани ванредни парламентарни избори током којих Партија праведности и развоја намерава да „сатре“ Курде који подижу главу, посебно прокурдску Народно-демократску партију.

То је председник Турске, Реџеп Тајип Ердоган, означио као први задатак. Као одговор на то, водећа курдска организација – Савез заједница Курдистана (КСК), који обједињава низ курдских група, а у који улази и Радна партија Курдистана (РПК) – не намерава да одлаже оружје или да напушта територију Турске. Неки сматрају да се Турска фактички нашла одбачена на почетак 1990-их, када је конфронтација између Курда и Турака била у фази партизанског рата.

Овога пута Анкара мора истовремено да ратује на два фронта – против Курда и Исламске државе која се пробија према турској граници.

Постојање готово независне курдске државе у Ираку, аутономне области у Сирији, контрола ИД над делом територија у Ираку и Сирији, за Турску ствара изузетно опасну, експлозивну мешавину.

Можда је управо та околност навела генерала Одиерна на овакву изјаву на коју треба обратити пажњу.

fakti.org/globotpor/quo-vadis-orbi/nije-americki-general-odierno-tek-tako-rekao-da-sledi-podela-iraka

1 глас