НАТО је савез који стално налази разлоге да постоји, на изненађење неких и на незадовољство Русије.

Након руског припајања Крима и упада на исток Украјине, НАТО је пронашао нови разлог у макар двије трећине своје старе мантре за европску безбједност: Држати Русе напољу, Сједињене Државе унутра, а Њемце доље, пише „Њујорк тајмс“.

Отварање врата Црној Гори је, према ријечима званичника НАТО и аналитичара, директна порука Москви након припајања Крима да ће Алијанса наставити да прима државе које желе да јој се придруже, без обзира на љутњу Москве, наводи се у чланку Стивена Ерлангера.

„Прије Украјине, питање о Црној Гори је гласило ‘Која је сврха? Тако је мала“, каже Дерек Чолет, бивши асистент америчког министра одбране за међународна безбједносна питања.

„Након Украјине, питање је ‘Што да не?“

Уочи самита НАТО почетком јула у Варшави, безбједносни званичници Алијансе су дубоко у разговорима о томе како истовремено одговорити на актуелне и потенцијалне пријетње од Русије и од хаоса на Блиском истоку, пише Ерлангер.

Чолет сматра да се не поставља питање „да ли је НАТО важан, него зашто је НАТО важан!“ Пошто се „поново појавила руска пријетња, Украјина, забринутост у централној Европи и на Балкану, НАТО нам је потребан,“ рекао је.

„Међутим, колико је НАТО важан за пријетње с југа?“

Због притиска од отворено реваншистичке Русије, САД су се обавезале на нову помоћ у одбрани Европе у интересу одвраћања и пружања сигурности, каже Обамина администрација.

Истовремено је, пише даље Ерлангер, турско обарање руског авиона приближило НАТО ангажовању на југу – борби против Исламске државе, која је напала цивиле у најмање једној чланици НАТО, Француској.

У анализи се оцјењује да је директно војно учешће Русије у Сирији ублажило тензије између чланица НАТО које се граниче са Русијом, попут Пољске и балтичких држава, и оних ближе Сирији, попут Грчке и Италије.

„Раније су се источне и јужне чланице спориле око приоритета, али сада исток види руску пријетњу и на југу, док југ види нову конвенционалну пријетњу, као на истоку“, каже Рем Кортевег из лондонског центра за европску реформу.

„Сада видимо одлуку да се појача ваздушна одбрана уз обале Турске, у Црном мору распореде ракетни разарачи и појача присуство морнарице у источном Медитерану – то је сличан програм пружања сигурности као онај за исток“.

Након вишегодишњег проучавања пријетњи изван Европе и забринутости да би НАТО могао мало значити након повлачења из Авганистана, посвећеност колективној одбрани држава чланица у Европи је поново постала централна.

„Још од кад је Русија кренула на Крим и на исток Украјине, традиционална мисија Члана 5 НАТО се поново сматра важнијом,“ рекао је високи члан Обамине администрације, мислећи на принцип да је напад на једну чланицу напад на све њих.

Стога ће главна тема састанка у Варшави бити како спровести одлуке донесене у Велсу 2014 – колико војника распоредити на истоку, са којом опремом и гдје их позиционирати. Пољаци, на примјер, желе војнике и опрему на истоку, ближе руској граници, док их друге чланице НАТО, имајући на уму Москву, желе ближе њемачкој граници.

Ерлангер пише да се води полемика око тога како убрзати доношење одлука НАТО у вријеме кризе, а да се задржи принцип једногласности.

Да ли би чланице НАТО требало да дају команданту Алијансе, неком америчком генералу, „преауторизацију“ да распореди нове снаге за брзу реакцију, које су и даље у националним базама и под националном командом, и премјести опрему без додатног одобрења од стране националних влада? Да ли би представници тих влада, који сједе у Сјеверноатлантском савјету, органу НАТО за доношење одлука, требало да смање број међукорака потребних прије покретања акције?

Кортевег, на примјер, сматра, да савјет мора одобрити сваки стадијум. Ако обавјештајци открију пријетњу, савјет се мора једногласно договорити да почне војно планирање. Мора се састати да одобри планове и поново гласати  за обезбјеђивање снага,  а потом за њихово распоређивање. За то је потребно најмање неколико дана.

Што се тиче преауторизације, чак су и САД сумњичаве због питања суверенитета.

Нова десничарска пољска влада тражи трајно распоређивање трупа НАТО, пожељно америчких, на својој територији. Међутим, САД и Британија су и даље за „истрајно и континуирано“ присуство трупа НАТО под различитим националним командама, истиче се у чланку.

Ерлангер додаје да Вашингтон не радују гласни позиви Пољака да се нуклеарно оружје базира у њиховој земљи, упркос томе што руски предсједник Владимир Путин чешће од совјетских лидера помиње могућу употребу тактичког нуклеарног оружја.

Он очекује да ће САД и даље вршити притисак на чланице НАТО да испуне обећање о издвајању два одсто БДП за одбрану. На САД отпада око 75 одсто укупне војне потрошње НАТО. Њемачка, на примјер, за одбрану троши само 1,3 одсто БДП.

Европски дописник „Њујорк тајмса“ каже да руске војне вјежбе многе чине нервозним, што и јесте њихова сврха. Подсјећа да је приликом вјежбе у марту симулирана инвазија на балтичке државе, укључујући освајање оближње територије од Финске, Данске, Шведске и Норвешке, са циљем да се НАТО-у покаже како би било тешко повратити балтичке државе, чак и на основу Члана 5, у случају руске окупације.

Руске акције, међутим, подстичу државе попут Шведске и Финске, које никад нису биле чланице НАТО-а, да озбиљно размисле о томе. С обзиром на то да и друге балканске државе желе чланство, Црна Гора вјероватно неће бити посљедња, закључује Ерлангер.

(Вијести)

Прочитај без интернета:
0 гласовa