пише: НЕБОЈША КАТИЋ

Хистерија у вези са лажним вестима није борба за истину, већ најава опасног времена које долази и нема везе са слободом медија
Водећи светски медији и западна политичка елита забринути су због лажних (или „лажних“) вести које колају интернетом. Контролори светског виртуелног простора попут Гугла или Фејсбука интензивно раде на развијању алгоритама који би требало да спрече ширење лажних вести. Ако некоме то можда изгледа као почетак цензуре, то је само зато што описане иновације управо то и јесу – увод у цензуру интернета и огорчена борба да се монопол на лаж, као и до сада, задржи у власништву најутицајнијих западних медија.

Лажне вести нису феномен који је настао јуче. Он је стар колико су стари и медији, али се све до јуче нико није превише узбуђивао због тога. Напротив, лагање је било саставни део слободе штампе, а често и омиљени инструмент информисања јавности.

Направићу овде малу, надам се функционалну дигресију. Вратићу се у прошлост како бих на примеру Сингапура показао какав је однос према лажним вестима био у времену пре интернета.

Премијер и отац Сингапура Ли Кван Ју имао је „компликован“ однос са медијима, нарочито са штампом, која је била у страном власништву. Како је Сингапуру ишло све боље и боље, тако је медијска слика Ли Кван Јуа бивала све гора. На овај или онај начин, он је рутински оптуживан за бруталност, ауторитарност, контролу правосуђа итд., па га је чак и чувени Вилијем Сафајр из Њујорк тајмса упоређивао са Садамом Хусеином. Да ли су критичари били у праву или не, није битно за контекст овог текста.

АМЕРИЧКО ТУМАЧЕЊЕ СЛОБОДЕ МЕДИЈА
Невоље и конфликти са новинама су настајале онда када је влада Сингапура покушавала да одговори на критичке текстове и/или да демантује неке од нетачних информација. Иако изгледа готово невероватно, најпознатији светски часописи попут Тајма, Тајмса, Вол стрит журнала, Економиста рутински су одбијали да објаве демантије владе, или су објављивали цензурисане, па чак и редакцијски измењене текстове које је влада Сингапура слала.

Влада Сингапура је била довољно мудра да не забрањује новине, али је у складу са законом који је донет 1986. почела драстично да ограничава дистрибуцију часописа који нису поштовали право на одговор. Број примерака који је легално дистрибуиран би се тако ограничио на само пет или 10 процената уобичајеног тиража. Финансијски губици новина су били довољно велики да су сви, пре или касније, почели да поштују право да се чује и друга страна. (Узгред, када је Ли Кван Ју позвао на ТВ дуел, и то на BBC, чувеног колумнисту лондонског Тајмса Бернарда Левина и затражио да Левин том приликом понови оптужбе које је објавио у новинама, Левин је одлучио да се не појави. Тајмс је, како и доличи слободној штампи, од својих читалаца сакрио чињеницу да је постојао Лијев позив на дебату и да је одбијен.)

likvanju01Све ово би било анегдотски занимљиво, али ништа више од тога, да се на страну медија није ставила америчка влада. Амерички Стејт департмент је 1987. нашао за сходно да интервенише, да поучи владу Сингапура и да јој објасни принципе слободне штампе, и то кроз два убитачна аргумента. Прво, новине су слободне да штампају или да не штампају што год изаберу, без обзира колико би неодговорно или пристрасно то могло изгледати. Друго, тамо где су медији слободни, тржиште идеја ће одвојити неодговорне од одговорних и наградити ове друге [1]. А, као што свако зна, има ли јачег аргумента од овог, тржишног?

СИГНАЛ РАТА КОЈИ ДОЛАЗИ
У претходна два пасуса сумиран је западни однос према слободи медија, бар какав је владао до јуче. Додуше, увек је било и мањих изузетака. Како примећује Ли Кван Ју, западни критичари се никада нису огласили због потпуне забране комунистичке штампе у Сингапуру.

Потребна је велика доза наивности, добродушности па и оптимизма, да би се поверовало да хистерија и најава цензуре у вези са „лажним“ вестима, нису део ескалације новог хладног рата и део припрема за нови прави рат. Као и много пута до сада, ратови се прво припремају кроз бесрамну манипулацију јавним мњењем, и то је можда и најпоузданији сигнал рата који долази.

Интернет је донекле демократизовао медијски простор и смањио утицај кључних медија кроз који се обликује јавно мњење. Владари универзума су сада закључили да је ђаво однео шалу, да је цензура неопходна и да се монопол на „истину“ и лаж мора задржати у оквиру простора који они потпуно контролишу. На који начин ће цензура бити рационализована и продата јавном мњењу није тешко погодити. Ту је увек при руци руска опасност.

likvanju02Хистерија у вези са лажним вестима није борба за истину, већ најава опасног времена које долази и које нема никакве везе са слободом медија. Или, да се послужим чувеном реченицом из Кроненберговог филма Мува – „Be afraid, be very afraid“.

www.standard.rs

0 гласовa