Пише: Јегор ХОЛМОГОРОВ

ИЗЈАВА Барака Обаме да ће америчка авијација атаковати сиријске владине снаге ако буду изводиле операције против бојовника опозиције са којима раде амерички инструктори – коначно је разоткрила текућу конфигурацију на Блиском истоку.

Када је Вашингтон добио мандат међународне заједнице за ваздушне ударе по Исламској држави на територији Сирије – чуле су се прве претпоставке да то отвара „прозор“ Американцима да изводе ваздушне ударе не толико против исламиста-главосеча колико против Асада. То се сада управо испоставља.

Амерички интервенционисти због позиција Русије нису успели да продру у Сирију, да ногом избију парадна улазна врата у ту земљу, па су почели да их поткопавају из дворишта. То је сада, по свему судећи, већ завршено.

Исламска држава је Вашингтону била потребна као згодан повод, као фактор неодређености који оправдава упад. Поклањати велику пажњу борби са тим непријатељем – ни САД ни њихови савезници нису имали намеру.

Карактеристично је и то што је Турска фактички ступила у рат на страни Исламске државе против Курда на територији Сирије. Наш несуђени пријатељ и савезник Ердоган проценио је да је недопустиво јачање политичке базе Курда изван Турске и да је то заустављање раста курдског утицаја и снаге за њега много важнији задатак од борбе са трговцима робовима и главосечама, па је у игру убацио тенкове.

Истовремено је Ердоган дефинитивно разоткрио своје непријатељство према Русији јер се сусрео са делегацијом такозваног „Конгреса кримских Татара“ и том приликом изјавио да Турска никакда неће признати резултате референдума на Криму. То је указало на стратешку Турску претњу нашем Криму.

Добро је што је та претња била неутрализована у самом критичном моменту преласка полуострва у састав Русије, али погоршање у односима Русије и Турске због Крима, које је историјски предопредељено, неће бити избегнуто.

Руска дипломатија нашла се у чудном, ако не и тешком положају. Нас упорно маме у коалицију против Исламске државе. На томе нарочито активно ради Саудијска Арабија, чијем постојању и контролом над светињама Меке најнепосредније прети нови „калифат“. У Русији та варијанта изазива интерес углавном код оних који се надају да ће крвљу наших војника угасити конфликт између Русије и Запада и још остати на своме.

Ова нада је крајње кратковида. Разуме се да је Запад у стању да заштити Саудијску Арабију и без наше помоћи – ако пожели да то уради, па помоћ Русије у томе за њега није од пресудне важности.

Ако Вашингтон заиста жели улазак Русије у састав коалиције против исламиста – то је искључиво ради увлачења Москве у непопуларни рат за туђе интересе који би против Русије ујединио све екстремне исламисте дуж наших граница, а и унутар њих.

Учешће Русије у том конфликту лишило би је слободе руку на много ближим и важнијим спољнополитичким правцима.

Јер, док би Руси вадили кестење из ватре, Вашингтон и Анкара би се бавили својом омиљеном игром – бомбардовали би Асада и упадали на сиријску територију. Од Русије би „у име борбе са Исламском државом“ – колико год то било парадоксално – захтевали да одустане од подршке законитој влади Сирије. Другим речима: нама се предлаже да се упетљамо у крвави чвор у замену за несумњиву лаж да ће нас оставити на миру са Кримом, Донбасом, Украјином и Боингом.

Комбинација је прозирна. Међутим, у условима мањка времена и спољнополитичких решења – очевидност замке још увек не значи да ће она бити избегнута.

Вашингтон је успео да на Блиском истоку створи простор свеобухватне лажи у којем сви издају све, простор чудовишне корупције и дремљивог варварства у региону који је још пре пола века почео да тежи ка развоју. Историјске аналогије увек су условне, али су понекад тако поражавајуће да их је немогуће игнорисати.

У далеком II веку до наше ере, Римска република, којом се управљало из Сената на Капитолу, водила је у Источном Средоземљу политику divide et impera – подели па владај – усмерену на слабљење тадашњих хелинистичких држава. Главна жртва Рима била је Сирија – Империја Селеукида, а главни помагач Рима – Пергамско царство које се налазило на делу територије савремене Турске.

Римљани су свађали, хушкали једни на друге цареве и претенденте на престо, подржавали побуњенике и сепаратисте, застрашивали и отвореним притиском нису дозвољавали да се на Истоку појави истински моћна држава.

У историји је забележена чувена епизода како је римски сенатор Попилије Ленат пресакао покушај сиријског цара Антиоха Епифана да уједини Сирију и Египат, нацртавши штапом око њега круг на песку и затраживши да не излази из њега све док Антиох не обећа да ће одустати од својих планова. Римски историчари су прославили ово као пример римске славе, али је пред нама у суштини обични империјалистички диктат.

Такав диктат посматрамо последњих година док Стејт департман САД прети Русији санкцијама – ако донбаски устаници заузму Мариупољ.

Михаил Иванович Ростовцев, велики руски историчар антике, који је због револуције био принуђен да живот заврши у САД, дао је толико колоритну и негативну оцену такве римске политике да ти његови редови, написани пре 80 година, изгледају као памфлет поводом догађаја из 2015. године:

„Политика Рима – често непоштена а увек сурово егоистична – васпитавала је потчињавање и подлост код свих који су му политички служили, подривала морал хелинистичких држава, обрушавала престиж њихових владара у очима поданика.

Римљани су потпаљивали, или нису журили да гасе, све процесе који су подривали политичку стабилност хелинистичког свега, подржавајући сепаратизам, потпирујући династичке сукобе, грађанске ратове и ратове међу државама. Рим је подстицао дезинтеграцију, могло би се рећи – цепкање хелинистичких држава и тако их гурао ка економском краху.

Рим је свим овим поткопао темеље хелинистичке цивилизације на Истоку и допринео његовој скорој оријентализацији. Слаба, осиромашена, деморалисана и изолована Сирија није била у стању да настави инкорпорисање Партије и Арабије. Управо Рим је тај процес учинио катастрофалним. Рим је остварио оно што је хтео – да Исток не постане још хеленизованији.

Другим речима, римски империјалистички егоизам довео је до тога да Блиски исток није постао органски део медитеранске, европске цивилизације. Све се стропоштало у неписменост, фанатизам и варварство, из чега су покушали да се извуку само политички режими лаичких арапских социјалиста – Садам, Асад и Мубарак – које је последњих деценија упорно на Истоку искорењивао Вашингтон.

Континуитет политике САД (које себе сматрају Четвртим Римом) са политиком првог Рима – очевидна је. Повезују их и резултати: срозавање ка варварству – авај, такође. Међутим, ако су се последице егоистичке политике древног сената разоткриле тек након десетина и стотина година – сада злочин и казну деле много краћи рокови.

Сенатор Попилиј Ленат није доживео и није могао да доживи да види како полуварвари Парћани – који су тријумфовали над хеленистичком Сиријом – играју са одрубљеном главом Марка Краса, баш негде не данашњој територији Исламске државе.

Сенатор Џон Мекејн има прилику да на YouTube посматра како Американцима, Енглезима и Јапанцима главе одсецају људи са којима се он две године раније љубио у уста као са „борцима против Асадове тираније“. Само, то и не зауставља и не отрежњује ни самог сенатора, ни Обаму, ни госпођу Клинтон.

Али, зашто би цех тог варварства морала да плаћа Русија? То би практично било немогуће објаснити нашем друштву.

fakti.org/rossiya/medija-menju/obama-vise-ne-krije-da-mu-borba-protiv-islamske-drzave-sluzi-za-zauzimanje-sirije

0 гласовa