Око 30 инвалида рада крагујевачке фабрике Застава Инпро, који су крајем прошле године 50 дана штрајковали тражећи од руководства и државе да не остану без посла или да им се понуди адекватан социјални програм, налазе се у драстично горој ситуацији него док су се бунили.

Раднике инвалиде напустила држава

На послу су им искључени струја и вода, а последњу плату су примили за септембар прошле године.

– Нико нам ништа не прича због чега, а ми претпостављамо да желе да нас изместе одавде, а затим и да нас се реше. Од свега што нам је обећано и због чега смо штрајковали, једино су променили директора, све друго је још горе него што је било – каже за „Вести“, вођа штрајкачког одбора Стеван Пушоња.

Према његовим речима, у Застава Инпро, у крајње неадекватним условима, уз 30 инвалида рада, ради још 20 „здравих“, а то је на температурама које су у минусу равне подвигу.

Нема снаге за штрајк

Стеван Пушоња сумња да су радници Застава Инпро спремни на нови штрајк глађу.
– Ја сам одлучан да не прихватим милостињу, односно тих 200 евра по години стажа, али се плашим да други више немају воље и жеље да се боре. Немамо више снаге да се боримо, јер је и наш штрајк глађу изгледа била борба против ветрењача – каже Пушоња.

– Наводно, држава ће нам понудити „узми или остави“, социјални програм од 200 евра по години и за пар месеци, ето нас на улици, као социјални случајеви – истиче Пушоња и додаје:

– Плате више нико и не спомиње. Свако од нас се довија како зна и уме. Већина има децу, па позајмљујемо од комшија или пријатеља – наводи Пушоња који са незапосленом супругом и непокретном мајком живи као подстанар у 26 квадрата.

– Нико није дошао да пита како живим, имамо ли чиме да се огрејемо. Заборављени смо од државе.

У крајње незавидној ситуацији су и други штрајкачи.

Некадашњи аутолакирер у Застави, Милутин Костић, каже:

– Смрзавамо се без струје, а без воде боље да не причам. Тоалети су катастрофа и плашим се да ћемо сви добити жутицу. Срамота да је да су људи почели да у тоалет иду по плацу, јер је на предвиђеном месту то постало неподношљиво.

Бициклом на посао

Међу радницима Застава Инпро су и тројица ратних војних инвалида. Један од њих, 56-годишњи Зоран Лончар је прошао пакао Вуковара, а на крају је доживео да деци мора да објашњава да нема пара ни за најосновније.
– Имам троје деце и срце ме боли што не могу ништа да им приуштим, чак ни оно најосновније. Немам пара ни за превоз до посла, па и на овом минусу долазим бициклом – прича Лончар.

Државна издаја

Љубосава Вранић (51), једна од неколико жена које су од првог дана барабар са мушкарцима учествовале у штрајку, каже да су се инвалиди рада Застава Инпро највише надали да ће им Министарство рада помоћи и заштитити их.
– Сви смо прешли у ово предузеће на основу Протокола Владе Србије који је потписан приликом продаје Заставе Италијанима. Зато смо се и надали да ће Министарство да стане иза нас, да нас заштити, а изгледа су нас управо они и оставили на цедилу – вели Вранић.

facebookreporter.org/2017/02/01/%D0%BE%D0%BA%D0%BE-30-%D0%B8%D0%BD%D0%B2%D0%B0%D0%BB%D0%B8%D0%B4%D0%B0-%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%B0-%D0%B7%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%B2%D0%B0-%D0%B8%D0%BD%D0%BF%D1%80%D0%BE-50-%D0%B4%D0%B0%D0%BD%D0%B0/

0 гласовa